Kolumne

Bogdan Petrović

Broj 57, januar 2019.

Pad Jupitera

Predsednik Francuske Emanuel Makron je zbog svog stila vladanja nazvan Jupiterom; taj nadimak mu je očigledno prijao. U francuskom političkom životu, u Petoj republici, kao nasleđe De Golove vladavine, predsednik ima određen „kraljevski oreol“. Taj „oreol“ je prilično izbledeo posle  Širaka, Sarkozija i Olanda, sve do pojave Makrona, koji je umislio da je bar kao De Gol, ako ne i veći državnik od njega.

Sâm Makron je na predsedničko mesto praktično uleteo kao padobranac. Za razliku od svih vodećih francuskih političara koji uvek imaju određenu „bazu“ (po pravilu se biraju za gradonačelnike u raznim sredinama, pa tek onda sledi uspon na najviše državne funkcije), Makron je lansiran kao kandidat za predsednika posle veoma kratke karijere na mestu ministra kod Fransoa Olanda, bez ikakvog prethodnog učešća u izbornim utakmicama (i bez polaganja računa biračima).

Kao ministar ekonomije je upao u oči najmoćnijim Francuzima kada je trebalo pronaći odgovarajućeg kandidata za predsednika posle neuspešnog mandata Fransoa Olanda. Praktično napušten od svih, Oland je odustao od kandidature, a jedinom iole respektabilnom kandidatu iz političkog establišmenta Fransoa Fijonu je otvorena (za njihove prilike) potpuno benigna afera oko primanja koja je kao poslanik omogućio svojoj supruzi. Fijon nije bio po volji određenim elitnim krugovima koji su želeli da uvedu neoliberalna pravila u francusku ekonomiju, pokrenu ambiciozne reforme EU i nastave kurs tvrdih sankcija prema Rusiji. Kao predstavnik autentične desnice, Fijon nije bio pogodan (niti je hteo) da sprovede takve promene, bar ne većinu njih, pa je bilo poželjno da bude eliminisan pomoću iskonstruisane afere. 

Na kraju je francuski birač bio suočen sa Makronom kao jedinim izborom (usled, za većinu neprihvatljivih, kandidata ekstremne desnice i levice Marin le Pen i Žan-Lika Melanšona), pa nije ni čudo što je tako oktroisani kandidat uspeo da dobije čak 65 odsto glasova u drugom krugu izbora (ali samo 25 odsto u prvom). Usledili su i parlamentarni izbori, gde je njegova novostvorena stranka jednostavno zbrisala ceo politički establišment (praktično je uništena Socijalistička partija) i dobila ogromnu većinu poslanika.

Tako je krupni kapital koji je, na čelu sa najbogatijim Francuzom Bernarom Arnoom, stajao iza Makrona, postigao cilj; instaliran je njihov kandidat.  Naravno, on je odmah počeo i da ispunjava njihovu agendu; smanjeni su porezi za najbogatije slojeve društva i ukinuto je progresivno oporezivanje kapitala; izmenjen je zakon o radu; uvedeni su posebni porezi kojima su oporezivane čak i male penzije i ukinuto je indeksiranje penzija sa inflacijom; smanjena je državna pomoć za stanovanje; ukinuta je mogućnost maturantima da mogu upisivati fakultet po želji. Makron je uspeo i da suzbije proteste sindikata; činilo se da njegovim „reformama“ niko ne može stati na put.

Rezultati su, međutim, izostali pri realizaciji njegove (pre)ambiciozne evropske agende. Namera da se stvori poseban i veliki budžet evrozone odbijena je od strane sve skeptičnije Nemačke. Ni u drugim pravcima ta agenda nije prošla mnogo bolje; ideja o „panevropskom“ pokretu koji bi on predvodio nije se primila.

Sve niža popularnost nije previše brinula Makrona, obezbeđenog petogodišnjim mandatom. Njegovi „pravi poslodavci“ bili su više nego zadovoljni, a neoliberalne reforme bile su više nego dobrodošle briselskim evrokratima, posebno u Nemačkoj, gde se gleda sa neodobravanjem na hronični francuski deficit usled više nego darežljivih socijalnih davanja (Francuska  je, sa više od 100 odsto duga u odnosu na BDP, u kritičnoj zoni zaduženosti).

Ali, Makron kao da je zaboravio da je njegova prava glasačka baza bila samo skromnih 25 odsto glasova dobijenih u prvom krugu. Nezadovoljstvo skoro svih stanovnika Francuske kojima ne cvetaju ruže u neoliberalnom poretku kulminiralo je prilikom uvođenja posebnog nameta na dizel i benzin.

Usledio je protest koji niko nije očekivao, posebno posle sloma prethodnih demonstracija koje su organizovali moćni francuski sindikati. Posle banalnog poziva na „Fejsbuku“, praktično niotkuda su se pojavile mase „žutih prsluka“, koje su počele sa blokadom kružnih tokova u predgrađima, da bi vrlo brzo nezadovoljnici napravili pravi mali ulični rat u Parizu, sa demoliranjem elitnih prodavnica na Jelisejskim poljima.

Treba imati u vidu da je posle niza afera, od arogantnog reagovanja tokom razgovora sa građanstvom pred kamerama, preko skandala oko enormnih troškova za renoviranje bazena u vili ili kupovine escajga, pa sve do prikrivanja problematičnog telohranitelja-siledžije, Makron uspeo da iziritira skoro sve obične Francuze. Stoga nije ni čudo što se protest naglo proširio (proteste je podržalo preko 70 odsto stanovnika), pa je i Makron brzo kapitulirao. Odustalo se od povećanja taksi na gorivo; ukinuto je posebno oporezivanje najnižih penzija; povećan je minimalac za 100 evra. Procene su da je Makron time kreirao dodatnu rupu od 20 milijardi evra u budžetu (čime je, kao i njegovi prethodnici, prekršio tzv. mastriške kriterijume).

U vodećim zapadnim medijima popuštanje pred zahtevima protestanata nazvano je Makronovom tragedijom. Da parafraziramo Batu Stojkovića iz „Balkanskog špijuna“ – Jupiter pao!

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.