Kolumna Biljane Stepanović

Ispiranje mozga na tri fronta

  • Broj 24, oktobar 2015.

  • Biljana Stepanović

  • 0

Srpski medijski prostor zatrovan je do krajnosti. Ispiranje mozga je danonoćno,svim raspoloživim sredstvima. To se radi na tri glavna fronta.

Prvo, tabloidi. Kad god smo prethodnih godina pomislili da smo udarili u dno, vrlo brzo se uverimo da može i dublje. Oni koji dugo prate medije ili u njima pišu, saglasiće se da je u doba Miloševića i (tada smo mislili) krajnjih medijskih nesloboda, ovako nešto bilo nezamislivo. Naslovne strane pune su reči koje pristojni ljudi nikad ne izgovaraju i kvalifikacija daleko ispod elementarnog nivoa pristojnosti. Ono što je posebno, da kažemo, zabavno, jesu povremeno identični tekstovi koji se istovremeno objavljuju u svim ovim novinama,u svakim  sa oznakom „ekskluzivno" ili „saznajemo". Izvor ovog njihovog istraživačkog novinarstva sasvim očigledno nalazi se na istoj adresi, koja god ona bila, ili istraživački tekstovi stižu sa istog mejla, svima u isto vreme. Kroz ovaj medijski glib može biti provučen bilo ko, a sredstva su iz celog raspoloživog spektra, od čistih izmišljotina do obaveštajnih podataka. Tako se danas prave tiražne dnevne novine.
Drugo, rijaliti televizije. Na četiri od pet nacionalnih frekvencija (još samo RTS odoleva) besomučno se emituju takozvani rijaliti programi koji se sastoje u sledećem: skupite grupu očajnika, egzibicionista, osuđivanih lica, dama specifičnih javno nepriznatih zanimanja, uglavnom, ljudi  kojima ništa nije strano i koji obično nemaju šta da izgube, a mogu da dobiju stan i hranu i neki dinar. Oni se tuku, psuju, sprovode bludne radnje, a narod gleda. Očajan, siromašan, bez perspektive da će biti bolje, u sred svetskog kovitlaca koji upravo tutnji i preko Srbije, gleda i nekako mu je lakše – nije on najgori, nije njemu najgore, bar je još pri zdravoj pameti.
I treće, politički rijaliti koji takođe traje besomučno i svakodnevno. Kad predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vuči uopšte stiže da radi posao za koji je plaćen i da vodi ovu državu, kad svakog dana besomučno daje izjave, drži pres konferencije, komentariše čak i sajtove koje niko osim njega nije čitao, svađa se sa pravim i zamišljenim neprijateljima i u žestokom duelu sa rijalitijima vrlo često pobeđuje. Tačno bi mogao da se otvori poseban kanal  za premijera, da on tu govori svakog dana po ceo dan, u realnom vremenu. Gledanost bi svakako bila velika.
Sve ovo nikako nije slučajno. Oni koji su devedesetih patentirali „opijum za narod" – nema hleba, dajte igara - sada su verzirani, pa dobro služe i novom gospodaru. Turbo folk narodnjaci iz devedesetih sada dođu kao mejnstrim. Lakne nam kad ih vidimo, odmorimo oči i uši.
Primitivizacija celokupnog javnog prostora ozbiljno je uzela maha. Od visokih funkcija na kojima sede ljudi koji bukvalno ne znaju ni da govore, ali ih to ne sprečava da ipak govore i okolo dele lekcije, pa kad se zaigraju i dobiju po prstima moraju kroz zube da se izvinjavaju, preko širenja otvorene mržnje prema svima koji misle drugačije, do stalnih afera i skandala kojima smo zasuti.
Obrazovani, pošteni, radni ljudi su se povukli, sklonili dok „ovo" ne prođe. Retko ko se buni zbog devastacije obrazovnog sistema, zbog mešanja pravih i lažnih diploma što će uskoro dovesti do toga da sve postanu sumnjive i time bezvredne, zbog toga što mladi ljudi nemaju gde da se zaposle ako se ne učlane u stranku i što traje tihi „egzodus" naše pametne dece koja iz Srbije ne odlaze, nego beže glavom bez obzira. Ako ikako mogu.
A ako deca hoće da odu na ekskurziju, a maloletna su, roditelji samo odobrenje treba da plate 1.120 dinara po komadu. I ovo, na simboličnom nivou, treba shvatiti kao deo strategije. Šta ima da idu da gledaju kako živi bogat i normalan svet, pa da se još tako mladi zapitaju nad svojim životom. I da počnu svašta da pitaju, umesto da ćute i gledaju rijaliti.
pošaljite komentar

Nema komentara