Kolumna Biljane Stepanović

Protivgradne i propagandne rakete

  • Broj 21, jun 2015.

  • Biljana Stepanović

  • 0

Uplakani, razočarani i u neverici ljudi su posmatrali kako im nevreme sve uništava a da nijedna protivgradna raketa nije ispaljena.

„Sve mi je uništeno. Imao sam najbolji zasad jagoda u ovom delu Srbije. Ništa nije ostalo. Čak su mi stradala i tri oraha. Ovo je strahota, komšijama ništa od malinjaka nije ostalo. Narod nema više čemu da se nada", kaže Milika Radonjić iz Komadina kod Ivanjice.
Ivanjička opština nabavila je 192 protivgradne rakete, ali su one, kao i u drugim gradovima, bile u skladištima jer protivgradna zaštita nije aktivirana, pošto nije stigla naredba nadležnih republičkih organa.
Ovako su glasile vesti posle katastrofalnog grada koji je začas pokosio i uništio sve što su poljoprivrednici zasejali i posadili, a to nisu bile samo maline i jagode. Nego sve što se u tom području našlo.
Osim toga što su mediji ovaj događaj propratili sasvim ukratko i nekako usputno, kao da bi ga najradije izbegli, nigde nismo mogli da pročitamo ko je za ovo odgovoran. Priču o tome da je u toku usvajanje novog zakona i da zato nije mogla biti doneta odluka jer je oblast protivgradne zaštite iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda premeštena u Sektor za vanredne situacije MUP-a Srbije, još 2011. godine, potkopava sledeća rečenica iz vesti: „Tek nakon gradonosne katastrofe, stiglo je obaveštenje da je problem vezan za angažovanje strelaca rešen i da se danas, ili sutra, očekuje razvoženje raketa". Dakle, moglo je i na vreme, ako može sa danom fatalnog zakašnjenja.
Uzalud je Slobodan Jolović, načelnik Moravičkog okruga, na vreme upozoravao da će grad da ubije useve, kumio i molio, zvao nadležne da ih izmoli da potpišu taj jedan papir, kako bi se podelile rakete, pošto za to treba dve nedelje. Nije imao ko da ga čuje. Da su lokalne samouprave na svoju ruku raspodelile rakete i angažovale strelce, ušle bi u prekršaj. Očigledno niko nije hteo tu odgovornost na sebe da preuzme, pa da možda posle nadrlja i da nema kome da objasni kako je kršio zakon da bi ljudima spasao letinu i egzistenciju, kad već oni kojima je to posao svoj posao nisu uradili.
A da je neko mislio na svoj posao, ljude i njihovu egzistenciju, uprkos zakonskoj zavrzlami - mogla je na primer Vlada Srbije da donese zaključak, uredbu, odluku - našla bi se već neka zakonska forma, samo da se neko time pozabavio, pa da se na vreme podele te rakete, ako ih zaista ima. Bilo bi odlično i za slikanje, što ova vlada obožava – ministri sa divljenjem i ponosom, na licu mesta, ispred malinjaka, gledaju kako strelci ispaljuju rakete, razbijaju gradonosne oblake, a srećni seljaci čestitaju Vladi na ovom uspehu.
Ovako, niko ih nije obišao, ni pre grada ni posle njega. A čak je i Mirko Cvetković u vreme tadašnje vlade, koju je vodio, obišao seljake kad im je grad ubio letinu, da se tamo nemušto pravda jer dobrog opravdanja nema, zašto nisu na vreme kupljene protivgradne rakete. 
Ovoga puta se preko tog događaja prešlo što je brže moglo, pošto nije popularan i nije zgodan za slikanje i prikupljanje poena. A i pitanje odgovornosti i krivice bi se tom prilikom još jače nametnulo.
Posle svega, samo je ministarka poljoprivrede onako prostodušno izjavila (inače bi zvučalo cinično) da joj se „čini" kako će štete biti manje nego što je u prvom trenutku izgledalo, te da će „država pomoći proizvođačima onoliko koliko to bude finansijski moguće".
A da je pravde, seljaci bi zbog ovoga morali nekoga da tuže i taj „neko" bi morao da odgovara zbog svog nečinjenja i da plati štetu, umesto da „pomognemo koliko smo u mogućnosti". A mogućnosti su nam male. Problem je što te troškove uvek na kraju plati imaginarna „država", dakle svi mi čije poreze ona troši, dok oni koji su zaista odgovorni, ostanu netaknuti. Zato nam se ovo stalno i ponavlja.
Na isti način, samo u mnogo većim razmerama, nismo saznali, a skoro i nećemo, ko je odgovoran za onoliku katastrofu u Obrenovcu, gde su osim imovine izgubljeni i ljudski životi. Ako su kiše, grad i poplave elementarne prirodne nepogode, ovo nije srednji nego 21. vek, pa se uređene države od njih štite tako da bar umanje štetu. Ali za to su potrebni čvrsta organizacija, utvrđene procedure, podeljeni zadaci i, na kraju, jasna odgovornost. 
Kad državu vodite od danas do sutra, kad rušite institucije zbog svojih dnevnopolitičkih potreba i kad su zbog istih potreba za sve odgovorne „prethodne vlasti", onda nikad ne nastupa dan kad vi postajete za nešto odgovorni. A štetu trpe ljudi za čije se interese toliko zalažete. I tako, mic po mic, dočekate analizu sveprisutnog MMF-a gde se kaže da je Srbija jedina zemlja u regionu kojoj se ne predviđa privredni rast. I umesto da nam se izvini, kako je najavio ministar finansija Dušan Vujovic, zbog pogrešne procene o recesiji od 0,5% , MMF se ispravi na "rast" od nula procenata i još jednom nas opali po glavi.

pošaljite komentar

Nema komentara