Zato
Demonstranti na ulicama istrajavali su prethodnih nedelja uprkos svemu. Bilo da je po njima lila obična kiša, koja je u poslednje vreme bila neobično uporna, ili je lila kiša uvreda i gadosti sa režimskih portala i televizija, ali i iz usta najviših funkcionera stranke i države, ne samo da su ostajali na ulici, već ih je bivalo sve više i više. I sve i da protesti prestanu u bilo kojem trenutku, možemo reći da su građani u ovom slučaju održali čas na temu solidarnosti i zalaganja za bolje društvo.
A kampanja protiv njih je bila surova. Najpre su na tapetu bili građani, koji su nazivani hijenama, lešinarima, pijanim i drogiranim ološem i kako sve ne. Potom su u fokus režimskih medijskih batinaša došli glumci, koji su se drznuli da izađu na proteste i iskažu svoj stav i koji su završili u gnusnom spotu urađenom u maniru kakve poternice, na kakvoj smo onomad već videli Olivera Ivanovića. Znamo kako se to tada završilo, a sada je rezultiralo ozbiljnim pretnjama bračnom paru Tamari Dragičević i Petru Benčini i njihovom detetu, glumcu Marku Janketiću, ali i brutalnim uvredama poput one koju je perjanica vladajuće stranke Sandra Božić uputila glumcu Milanu Mariću, kojem je rekla da je „antisrpsko đubre“.
Psihoza i svojevrsna opsesija glumcima, u koju su ušli vladajući funkcioneri, u jednom trenutku prešla je u gotovo potpuno ignorisanje protesta, kako od strane funkcionera, tako i od strane pratećih propagandnih glasila. Povremeno smo svedočili jedino bizarnim napisima u kojima nam neki tabloid na primer prilaže sliku demonstranta koji pije pivo dok mirno šeta, kao krunski dokaz da je reč o raspuštenoj siledžijskoj rulji koja ima samo jedan cilj – da uništi Srbiju. Ne znamo da li su onomad objavljivali slične „analize“ o predsedniku koji na sajmu prazni čašu za čašom vina i kako su to protumačili, ali pretpostavljam da bi nam i tada verovatno predočili jasnu i nepobitnu razliku između njegovog patriotskog ispijanja vina i ovog izdajničkog i stranoplaćeničkog lokanja piva.
Uprkos svemu ovome, ili možda baš zahvaljujući ovakvoj besprizornoj kampanji protiv građana, oni su se svakog petka ili subote okupljali iznova i iznova i ostajali nekako bezobrazno i gotovo iritantno fokusirani u svemu tome. Čak ni kiša, koja je onog 26. maja značajno doprinela da Najveći skup u istoriji Srbije postane Najveći debakl u istoriji Srbije, nije previše zanimala ove ljude koji su okupirali ulice najpre glavnog grada, a potom i drugih gradova Srbije, sa jednom porukom: Dosta nasilja!
Nasilje, agresija, mržnja i netrpeljivost natopili su našu svakodnevicu. Da ne idemo dalje od jednog banalnog primera – nastupi predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Prema monitoringu Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), predsednik je za 365 dana imao čak 300 direktnih obraćanja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Ko je ta obraćanja iole pratio, zna kako to izgleda.
Otvoreno maltretiranje nepodobnih novinara, šikaniranje čak i onih podobnih, maltretiranje saradnika u živim prenosima, svađe sa zamišljenim neprijateljima i političkim protivnicima, vređanje i targetiranje neistomišljenika koji nisu prisutni i ne mogu da odgovore, pasivna agresija, rečnik koji često ne da ne priliči jednom predsedniku države, već ne bi priličio ni „Zadruzi“, sve su to stvari koje gotovo svakodnevno imamo prilike da vidimo i čujemo na nacionalnim frekvencijama od onoga koji bi, po funkciji, trebalo da bude najbolji među jednakima, najdostojanstveniji i neko ko dostojno predstavlja zemlju i daje primer svima ostalima. Umesto toga, imamo samo primer kako nikako ne treba i situaciju da agresiju i tenzije generiše neko ko to nikako ne bi smeo da radi. I to je samo vrh ledenog brega, ali je njegovo otapanje najzad počelo. Nazad nema.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs