Povratak u Srbiju se ne sme uslovljavati

Srbija je otadžbina i bez obzira na to ko njome upravlja, bilo bi dobro kada bismo svi imali nivo solidarnosti u kome kritika ne prerasta u napad na onoga ko ne misli isto, bez obzira na to ko je u kojoj poziciji

„Otkako sam počeo da radim, imao sam neizmernu želju da se otisnem u inostranstvo i učim u drugim okruženjima. Iako sam ranije putovao na nekoliko usavršavanja i poslovno, prvi stalni angažman sam ostvario 2014. godine, na poziciji globalnog brend menadžera u Karlsbergu i Tuborg timu“, kaže Predrag Rađenović, stručnjak za marketing i brending sa iskustvom sa različitih tržišta u industrijama robe široke potrošnje. Karijeru je počeo u Nišu, u Duvanskoj industriji u sastavu Filip Morisa, a nastavio u Apatinskoj pivari, Jafi, Karlsbergu i Molson Korsu. Danas radi u Torontu, kao samostalni konsultant i predavač na NCT koledžu (Niagara College – Toronto) na predmetima Osnovi marketinga i Mali biznis i preduzetništvo. Kaže da mu je tokom celokupne karijere uvek bilo najlakše da se fokusira na posao jer ima bezuslovnu podršku supruge i cele porodice, a najteže mu, kako dodaje, i dalje pada da bude odvojen od svoje zemlje i svih dobrih ljudi Srbije.

Kad se pogleda vaša poslovna biografija, vide se raznovrsni i zanimljivi poslovi koje ste radili u Srbiji i inostranstvu. Koje tri poslovne lekcije pamtite i danas?

Prva lekcija koju pamtim je sa jedne radionice koju smo imali u Filip Morisu, u fabrici Duvana u Nišu. Vežbali smo tehnike timskog rada i na kraju je svako svakome u timu trebalo da napiše po jednu poruku. Sa mnom je u grupi bio jedan stariji kolega – iako sam mu zaboravio ime i dalje pamtim njegovu poruku: Pobeđuj dobrim! Na početku karijere sam bio izuzetno ambiciozan, ali mi je ova sekvenca ostala urezana, kao neka mala opomena i podsetnik. Ambicija treba da postoji i nije sporna, ali ne po svaku cenu ili cenu neuvažavanja tima.

Druga je lekcija iz globalnog tima Tuborga, dok sam radio u Kopenhagenu tokom 2014. godine. Kao brend menadžer gladan znanja, stigao sam u globalni tim sa idejom da ćemo da napravimo sjajne stvari. Dočekali su me zbunjenost i mnogo nejasnoća, gde se od mene očekivalo da postavim osnove projekta. Tada sam shvatio da su neizvesnost i nejasnoća sastavni deo biznisa i da lideri zapravo trasiraju put napred.

Treća je lekcija nekako utkana u moju celokupnu karijeru – imam dve vodilje: sticanje novih znanja i dobrobit porodice. Dok je ovo drugo potpuno prirodno i podrazumeva se, sticanje novih znanja nikada nije bilo bitnije, jer se svet oko nas menja eksponencijalnom brzinom. Razumevanje trendova i inovacija koje dolaze sa digitalizacijom i svim pojavama, uključujući i veštačku inteligenciju kao poslednji veliki uticaj, nužno je za opstanak kako pojedinca tako i preduzeća.

Kad se osvrnete na svoje profesionalne početke u finansijama, pa zatim u marketingu i brendiranju, šta biste danas radili drugačije?

Ništa! Sebe smatram zaista srećnim čovekom jer sam u najvećem broju slučajeva ostvarivao postavljene ciljeve i želje. Čak i kada nisam dobio ono što  sam hteo u tom trenutku, ispostavilo se da je to bilo dobro jer me je vodilo tamo gde su moji instinkti zapravo želeli da budem.

Da se razumemo, i te kako je bilo neuspeha i padova, kao i dosta odluka koje su donete za neko više dobro, pa su rezultirale teškim trenucima, ali sam danas zahvalan na svemu što sam prošao.

Da li nužno velike globalne kompanije donose i najvažnija poslovna iskustva?

Moje iskustvo kaže da. Rano sam počeo da radim i radio sam takoreći tokom celoga fakulteta. Razlog zbog kog sam bio uporan da uđem u veliki sistem poput Filip Morisa je upravo bilo ubeđenje, stečeno zahvaljujući ocu, da se u velikom sistemu može puno naučiti.

Biznis se danas drastično promenio. Uticaj digitalizacije donosi potpuno nove izazove, kako za korporacije tako i za preduzetnike, ali ako čovek hoće da nauči, u velikom sistemu može da vidi sve aspekte biznisa i različite izazove koje preduzeća prolaze kroz sve poslovne funkcije.

S druge strane, ono što mladi stručnjaci danas imaju, a mi nismo su „unicorn“ startapi, odnosno firme koje odjednom izrastu u veliki sistem od nekoliko  hiljada zaposlenih. Takav ambijent donosi potpuno drugačije izazove u odnosu na jedan utvrđeni sistem velike korporacije.

Živeli ste i radili na nekoliko kontinenata. U profesionalnom smislu, koje su ključne razlike?

Ključna razlika je u načinu i brzini donošenja odluka. Dok se na Balkanu i u severnoameričkim kompanijama odluke donose relativno brzo, evropske i nordijske kompanije su znatno sporije.

Uvažavanje članova tima takođe nije isto. Takođe, razlika je u heterogenosti tima. Naime, timovi koji imaju pripadnike iz različitih socijalnih, etničkih i drugih grupa su dosta fleksibilniji i prave dugoročno kvalitetnije odluke.

Ono što je ključna sličnost u Evropi i Severnoj Americi, pa i u Aziji je velika fluktuacija zaposlenih. Nedavno sam razgovarao sa jednim saradnikom koji mi je naveo primer kompanije sa Filipina koja ima fluktuaciju od 60 odsto na godišnjem nivou! To stvara izuzetno nestabilnu kulturu i značajno otežava poslovanje. Velike korporacije to znaju i zato se na različite načine trude da zadrže talente.

Kad čovek oseti trenutak da je dovoljno zreo da iskorači iz korporacije i postane preduzetnik?

Ima jedna stara izreka – najbolji trenutak da se postane preduzetnik je bio juče. Sledeći najbolji je danas.

Ipak, mislim da iskorak iz korporacije ne mora da bude cilj. Mnogo je važnije ono što, čini mi se, kod nas u Srbiji upravo sazreva, a to je svest o neophodnosti uticaja na lični finansijski status kroz različite načine – investicije, hobije, dodatne poslove.

„Preduzetnički crv“ živi u meni otkako znam za sebe. S druge strane, odgovornost prema porodici je stvorila ogroman strah. Šta ako ne uspem? Šta ako ne budem mogao da zaradim dovoljno za porodicu?

Pre godinu i po dana sam skupio hrabrost i, opet uz apsolutnu podršku porodice, pre svega supruge, i podršku mog partnera, zakoračio u svet preduzetništva. Uz to sam imao sreću da su trojica od petorice mojih kumova preduzetnici i to u različitim sredinama – u Beogradu, Splitu i Zagrebu, a jedan čak u Beču. Njihova iskustva su mi veoma pomogla da shvatim da je većina problema sa kojima se srećem već proživljena, samo u drugačijim okolnostima.

Jedna od oblasti gde ste usko stručni je brendiranje, a tema koja je unazad nekoliko godina vrlo aktuelna je brendiranje/pozicioniranje kompanija kod zaposlenih (employer branding). U svetlu sada već hroničnog deficita radne snage u Evropi, kako vidite ovu temu?

Mislim da je to pitanje malo van biznisa. Po mom mišljenju, ključni uticaj na zaposlenje dobrog kadra igra stabilnost kompanije i atraktivnost radnog mesta. Na stabilnost kompanije u velikoj meri utiče stabilnost okruženja, a Evropa nije najstabilniji region u ovom trenutku.

Sa druge strane, na atraktivnost radnog mesta u velikoj meri utiče proces digitalizacije koji stvara mnoštvo alternativa koje mogu biti atraktivnije od trenutne vokacije. Na primer, neko ne želi da putuje i hoće da ima statičan posao u jednom gradu, i po profesiji je računovođa.

Ako nema preduzetničkog duha, tradicionalno je za takvu osobu bilo najatraktivnije da nađe posao u finansijskom sektoru neke kompanije i ta bi osoba bila spremna da pristane i na znatno nižu platu, a da ostane tu gde joj odgovara. Ako ta osoba voli fotografiju, danas može da ostvari i bolju zaradu od prodaje svojih fotografija na različitim portalima, recimo.

Što se tiče brendiranja kompanija, zdrava sredina, „work-life“ balans i prilika za učenje i razvoj su ključni aspekti koje treba na jedinstven način ugraditi u pozicioniranje svake kompanije.

S obzirom na veličinu, koliko je Srbija deo globalnog sveta u modernim marketing tokovima i da li ih prati?

Da. Ljudi možda ne znaju dovoljno, ali Srbija je za mnoge stvari bila poligon za testiranje novih koncepata i praksi velikih korporacija, uključujući i Fejsbuk. Mislim da su naši stručnjaci prilično dobri, da brzo povezuju koncepte i znaju kako da ih kvalitetno upotrebe. Međutim, Srbija kao tržište je sve manje atraktivna, jer se broj stanovnika, pa samim tim i potrošača, smanjuje iz godine u godinu.

U svetlu aktuelnih tema o zaštiti prirodnog ekosistema, kao i ukupnih ESG tema, ovih dana je jako popularan termin „greenwashing“. Koliko tu marketing pomaže i da li može da napravi „štetu“?

Svrha marketinga je da učini prodaju bespotrebnom – da potrošač ili kupac sam želi proizvod, bez dodatne potrebe da se taj proizvod ili usluga nudi. Kada tako razumemo marketing, shvatićemo da je manipulacija i zloupotreba marketinga nešto što će se lako potkrasti onima koji nemaju etiku.

Da li biste se i pod kojim uslovima profesionalno vratili u Srbiju?

Mislim da se povratak u Srbiju ne sme uslovljavati. Srbija je otadžbina i bez obzira na to ko njome upravlja, bilo bi dobro kada bismo svi imali nivo solidarnosti u kome kritika ne prerasta u napad na onoga ko ne misli isto, bez obzira na to ko je u kojoj poziciji.

Moj san je da osnujem kompaniju u Srbiji, koja bi veći deo prihoda ostvarivala izvozom. Nadam se da ćemo to uspeti i narednoj deceniji.

Predavali ste studentima na beogradskom FON-u, ali i u Ontariju. Šta je bilo profesionalno izazovnije i kako sagledavate naše i kanadske studente?

Moja predavanja na FON-u su se desila spontano, pre svega zahvaljujući entuzijazmu profesorke Vesne Damjanović. Ona je jedna od najodgovornijih za to što Beogradski univerzitet daje fantastičan kadar.

Kada me je pitala da izađem pred studente i podelim znanje, prihvatio sam oberučke jer je to poseban izazov – pitanja dolaze iz najrazličitijih perspektiva sa osnovnim ciljem da se sazna više, za razliku od korporativnih kancelarija gde postoje različite agende.

Iskustvo iz Beograda mi je puno pomoglo da dobijem priliku na koledžu u Torontu, gde držim dva kursa tokom celog semestra. Razlika je što sam u Beogradu gostovao jednom ili dva puta tokom semestra kod profesorke Damjanović, dok u Torontu držim redovnu nastavu na dva predmeta.

Ključna razlika između studenata koje sam sreo u Beogradu i Torontu je radoznalost – beogradski studenti su mnogo radoznaliji i postavljaju više pitanja.
 
U kojim oblastima Srbija ima najveće šanse da bude snažna?

Mislim da je IT sektor naša ogromna šansa. Verujem da sve ono što se dešava u startap svetu može da privuče i ohrabri preduzetnike iz digitalnog i SaaS (softver kao usluga) sveta, tako da postanemo modernije i fleksibilnije društvo.