Deca heroji

Zbog čega ne treba da čestitamo detetu koje je uspelo u podvigu skupljanja novca za lečenje svog oca?

(Namera autora ove kolumne je da pojedinačni događaj iskoristi kao povod za razradu jedne šire i dublje teme, a ne da se bavi isključivo njime.)

Zbog toga što to, da pođemo od početka, nije bio posao deteta.

Bez obzira na ishod. Bez obzira na to da li je dete uspelo u spasavanju odraslog, tj. roditelja, ili nije. Međutim, stvar je još ozbiljnija i još teža baš zato što jeste uspelo, ali o tome par reči nešto kasnije.

Zbog toga što time aboliramo odrasle koji nisu uspeli u onome u čemu je dete uspelo. Uspelo zato što odrasli nisu. U poslu za odrasle.

Ne treba da aplaudiramo i čestitamo detetu zato što, umesto toga, treba da se stidimo. Jer je uspeh deteta direktan pokazatelj neuspeha odraslih.

Svaka zamisliva i nezamisliva situacija u kojoj dete stoji na mestu na kojem bi trebalo da je odrasla osoba i time preuzima funkcije odraslih – a ono stoji tu upravo zato što je to mesto prazno – proizvodi potencijalno trajne posledice po mentalno zdravlje i međuljudske odnose tog deteta, budućeg odraslog.

Postoje deca koja spasavaju svoje roditelje, njihovo zdravlje, njihove brakove, njihove živote. Deca, po pravilu, preuzimaju te, za njih iznad svega neprimerene uloge, isključivo onda kada izostaje adekvatno upravljanje situacijom od strane odraslih. Tada odgovornost odraslih pada na dete koje postaje starmalo.

To je ono što zovemo „oduzetim detinjstvom“. Ako, tj. kada, na kraju dete i uspe u tome, stvar biva još gora. Njegova spasilačka uloga biva dodatno učvršćena.

Onda imate dete u teškoj situaciji, od koje je nezaštićeno i nebezbrižno, kojem još na toj nezaštićenosti i nebezbrižnosti aplaudiraju.

Aplaudiraju onome što vide. Tome nije zameriti.

Međutim, postoji i ono što se ne vidi. A to su potrebe deteta, njegovo detinjstvo, njegove – uzrasno adekvatne – obaveze, prava i odgovornosti.

Kada se te stvari ne vide, to je onda dobar put ka potencijalnom zanemarivanju. A posledice zanemarenosti se, nekada i u nekim aspektima, mnogo teže leče od posledica zlostavljanja.

Na kraju krajeva, to što se deca pojavljuju kao heroji, zaista, osim samog pitanja „a gde su odrasli oko tog deteta“, nameće i sam odgovor: pa, nema ih.

I tu polako dolazimo do uzrokâ pojave. Erozija svake strukture, izvesnosti, predvidivosti, solidnosti, čvrstine, jasnoće, sigurnosti – svih odlika funkcionalnosti jednog sistema – dovešće do toga da najosetljiviji članovi tog sistema stradaju.

Sada možemo svedočiti širenju pojave; već razna deca u raznim gradovima skupljaju sredstva za lečenje drugih ljudi. Ili prodaju limunadu.

Bavimo se decom kada se dogodi masakr, kada su im bolesni roditelji, ili kada su i ona sama bolesna.

Kada i gde se bavimo normalnim razvojem dece, da se ne bismo bavili patološkim? Gde je dečji, školski, naučni, kulturni TV program?

Mnoga istraživanja pokazuju da se pominjanje mladih u medijima u najvećem procentu dešava u negativnom kontekstu, obično je to vršnjačko ili porodično nasilje.

Zanemarljiv je procenat kada je u medijima prisutna mlada osoba, ili dete, u priči koja bi mogla da se okarakteriše kao pozitivna.

I ponovo smo, kao i u većini društveno aktuelnih tema, došli na kraju do medijskog prostora.

Do njegove krajnje kontaminiranosti svim mogućim toksičnim sadržajima.

Enterijer tog medijskog prostora nije posledica društvenog stanja, već njegov uzrok. Mediji ne prenose, oni kreiraju stvarnost. To je možda put kojim se, na kraju krajeva, stvarnost u kojoj živimo može početi i menjati.

Goran Tomin je klinički psiholog i psihoterapeut