Protesti se ipak nisu spontano ugasili

Da li ste pre tri i po meseca očekivali da će protesti „Srbija protiv nasilja“ uspešno istrajavati četrnaest nedelja za redom?

Pretpostavljam da niste. Možda ste računali na to da će se, kao i mnogi prethodni, godinama unazad, i ovi protesti spontano ugasiti. Da će vlast koja o nama brine dopustiti da svu energiju koju imamo lepo potrošimo i sami od sebe se raziđemo. Da će trajati najviše do početka godišnjih odmora, kad će Beograd, kao i ostali gradovi, ostati prazan. Da građani protestvuju samo kada nemaju šta drugo pametnije da rade, kao, na primer da otputuju, evo, recimo, u Sopot (a ne na Brione) i kada im komfor nije mnogo ugrožen. Jeste li tako razmišljali? Da u tom smislu našoj predanoj vlasti godišnja doba idu u prilog – jer će se do jeseni, kao i mnogo puta do sada, sve već zaboraviti. A onda idemo ispočetka.

U novi krug pakla. U društvo u kojem se ubijaju deca. Ili postaju ubice. Ili stradaju na razne druge načine. Recimo, tako što se čak i onda kada tragično poginu (od strujnog udara, na primer), nad njihovom smrću opošljava najnedostojanstveniji mogući narativ i onespokojavaju se roditelji, građani i svi oni koji, makar za trenutak, pogođeni u ono ljudsko i empatično što imaju u sebi, iskliznu iz autoritarno ustrojenog mentaliteta u ono što je realno, dakle kada sve odbrane padnu, čak i tada – jednom čoveku bude upućeno pitanje kako ga nije sramota, jer je solidaran. I dobije otkaz. (Činjenica da je „vraćen“ na posao ni na koji način ne anulira prethodno učinjeno, niti od istog abolira.)

Možda da pokušam još jezgrovitije – odnegovan je takav ambijent da je postalo moguće da eksponentima ove vlasti po svaku cenu važnije bude očuvanje autoritarnosti sistema kojem pripadaju nego elementarna pristojnost koju savest pogođena smrću deteta nalaže.

Ubiti je moguće bukvalno i simbolički. Nama se dešavaju ubistva na obe ravni ljudske egzistencije. Pri tome, ne treba gubiti iz vida da su ta druga, simbolička, ubistva mnogo opasnija nego ova prva. Jer, bukvalno, biološki, se može ubiti i slučajno, čak i dostojanstveno. Simboličko ubistvo je uvek odraz najdestruktivnijih sila. Ubiti i poništiti su različite stvari.

Tu dolazimo do pitanja – i odgovora – s početka ovog teksta. Otkuda istrajnost protesta. Onih koji predstavljaju antitezu poništenju, potpunoj anihilaciji, ne samo nečijeg postojanja, već i savesnosti, odgovornosti, ljudskosti, dostojanstva. Pristojnosti. To je stvar elementarne fizike nekih procesa. Što ste više nategli praćku, to će kamen dalje odleteti u suprotnom smeru.

U tom smislu, protesti, koji se odvijaju čak i po neviđenom kijametu, predstavljaju zdravu reakciju na patološke pojave. Treći Njutnov zakon. Intenzitet sile reakcije ostaje isti kao u slučaju sile akcije – zato opstaju već četrnaest nedelja.

Međutim, primetna je još jedna pojava u poslednje vreme u ovoj interakciji akcije i reakcije. Ta pojava je minimalna po svojoj snazi, ali svakako je veoma znakovita.

Predstavnici vlasti, kada vide reakciju, počinju da uvode nekakve korektivne mere. Pokušavaju da umanje štetu. Pokušavaju selotejpom da spreče curenje napukle cisterne. Predsednik se, kaobajagi, upisuje u knjigu žalosti u „Ribnikaru“. Kao, ukidaju se rijaliti šou programi. Evo, premijerka je otišla u Bačku Palanku. I tako dalje, primera ima, neretko su lažni, ali im je svakako domašaj mizeran.

Međutim, do skoro ih nije bilo uopšte. Sama činjenica da se takvi momenti sada pojavljuju govori u prilog tome da reakcija ipak nije besmislena, da kamen iz praćke ipak pogađa nešto, da nekakvi efekti postoje.

Važno je, međutim, znati da efekti nisu u tome da, odjedanput, predstavnici vlasti počnu da se ponašaju normalno, jer je to malo verovatno.

Željeni efekat bi bio da se uplaše.

I to je upravo ono što se, konačno, dešava. Doživljaj svemoći biva kompromitovan. A to je lekovito.

Goran Tomin je klinički psiholog i psihoterapeut.