Rebalans – ko gubi, a ko dobija

Kada je 8. oktobra 2013. godine na javnoj sednici vlade Srbije ondašnji ministar finansija najavio još jednu poresku reformu, ona je reklamirana u javnosti kao skup mera koje će stabilizovati naše javne finansije i spasti srpsku privredu koja će već 2015. godine osetiti znake poboljšanja. Prisetimo se šta je tada urađeno: povećana je niža stopa PDV-a na 12% i uveden novi („solidarni”) porez.

Ovih dana možemo da vidimo rezultate te poreske reforme: u najavljenom rebalansu budžeta za 2014. godinu prihodi nastavljaju da padaju, a rashodi nastavljaju da rastu. Raste i deficit republičkog budžeta. Po proračunu iz decembra, on je trebalo da bude 5,7% BDP. Sada je porastao za čitavih 42 milijarde dinara i iznosi 6,1% BDP-a (pod pretpostavkom da ove godine ne bude privrednog rasta).

Ovo je samo republički budžet. Ako se u obzir uzme opšta država i uključe izdaci „ispod crte” (opštine, fondovi, dugovi javnih preduzeća itd), ukupan deficit bi mogao da dosegne čitavih 315 milijardi dinara, ili neverovatnih 8,5% BDP-a. Jednom rečju, javne finansije su nestabilnije nego što su bile pre godinu dana.

Prošlooktobarska poreska reforma i „fiskalna konsolidacija” je bila treća takva reforma u poslednje dve i po godine. Nijedna nije uspela, jer uvek radimo istu stvar – pogrešnu stvar – povećavamo poreze, umesto da ih smanjujemo, a trošak reforme plaćaju građani umesto da ga plate političari, stranački višak u javnom sektoru i privrednici koji svoje poslovanje baziraju na bliskosti sa političkim strankama. Kada ćemo shvatiti da istim paketom mera ne može da se dobije različit rezultat?

Nastavak teksta možete pročitati u petnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“