MODERNI IZAZOVI: Privredni rast u vreme političke nestabilnosti

Tokom poslednjih 35 godina zapadne demokratije svedočile su brzom rastu političke nestabilnosti obeležene čestim promenama vladajućih stranaka i njihovih programa i filozofija, koje su barem delimično uzrokovane ekonomskim transformacijama i nevoljama, piše Majkl Spens, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju.

Pitanje koje se trenutno nameće jeste kako poboljšati ekonomski učinak u vreme u kojem politička nestabilnost ometa efikasno kreiranje politike.

U nedavno objavljenom članku, Dejvid Brejdi ukazao je na korelaciju između rastuće političke nestabilnosti i pada privrede, ističući da su zemlje sa najslabijim privrednim rastom iskusile najveću izbornu volatilnost. 

Da budemo precizniji, takva nestabilnost podudara se s padom udela zapošljavanja u industriji ili u proizvodnji u razvijenim ekonomijama. Iako se razmere tog pada donekle razlikuju u različitim zemalja – on je bio manje izražen, recimo, u Nemačkoj nego u SAD-u – ta šema je prilično široko rasprostranjena. Naročito tokom poslednjih 15 godina, sve moćnije digitalne tehnologije omogućile su automatizaciju „rutinskih“ kancelarijskih i manuelnih poslova.

Majkl Spens

Usled napretka u robotici i materijalima, 3D štampanju i veštačkoj inteligenciji, može se opravdano očekivati nastavak ekspanzije raspona „rutinskih“ poslova koji se mogu automatizovati. Uspon digitalnih tehnologija takođe je poboljšao sposobnost kompanija za efikasnim upravljanjem složenim lancima nabavke iz višestrukih izvora te time i iskorišćavanje globalne ekonomske integracije. 

Udeo proizvodnje u zapošljavanju beleži postojan pad, od 40% u 1960. na oko 20% u današnje vreme. Na primer, u SAD-u, stvaranje neto potencijala zapošljavanja u segmentu ekonomije koje proizvodi robu i usluge za kojima postoji potražnja u osnovi je bio jednak nuli tokom poslednje dve decenije. 

Nejednakost dohotka

Delimično uzrokovan tim trendovima, udeo nacionalnog dohotka namenjen radnoj snazi, koji je tokom ranog posleratnog razdoblja iskazao rast, počeo je da opada tokom 1970-ih godina. Dok su globalizacija i digitalne tehnologije dovele do opsežnih dobrobiti u obliku nižih cena robe i proširenog raspona usluga, one su takođe potaknule polarizaciju poslova i dohotka, s opadajućim udelom poslova srednjeg nivoa dohotka i rastućim udelom poslova niskog i visokog nivoa dohotka što je dovelo do nejednakosti u distribuciji dohotka. Razmere te polarizacije variraju u pojedinim zemljama usled različitih sistema socijalnog osiguranja i političkih reakcija.

Do 2008. godine, kada je ekonomska kriza uznemirila velik deo sveta, bojazni vezane za rastuću nejednakost bile su barem delimično prikrivene višom finansijskom polugom, dok su državna potrošnja i efekti izobilja od rastućih cena imovine podržavali potrošnju domaćinstava i podsticali rast i zapošljavanje. Raspadom te šeme rasta došlo je do brzog pogoršanja ekonomskih i političkih uslova. 

Međutim, očigledno je da je pad rasta i zapošljavanja pojačao negativne efekte polarizacije poslova i dohotka. Pored očiglednih praktičnih problema koji su zbog toga nastali, zadat je i udarac osećaju identiteta među brojnim građanima.  

Tokom posleratnog industrijskog razdoblja moglo se opravdano očekivati pristojno zarađivanje za život, izdržavanje porodica i doprinošenje na vidljiv način sveukupnom prosperitetu svoje zemlje.

Činjenica da su mnogi bili usmereni prema uslužnom sektoru, s manjim dohotkom i manjom sigurnošću radnog mesta, uzrokovala je gubitak samopoštovanja kod brojnih ljudi i podstakla ogorčenost prema sistemu koji je doveo do takvih promena.  Dok ekonomska transformacija podstaknuta tehnologijom ne predstavlja novost, ona se prethodno nikad nije dogodila tolikom brzinom i u tolikim razmerama kao što je to bio slučaj tokom poslednjih 35 godina, kad je bila podsticana globalizacijom. 

Usled brzih promena njihovih iskustava i sudbina, brojni građani trenutno veruju u delovanje snažnih sila izvan kontrole postojećih vladajućih struktura, izolovanih od političkih intervencija. Oni su u određenoj meri u pravu. Ishod toga ogleda se u široko rasprostranjenom gubitku poverenja u motivaciju, sposobnosti i kompetencije vlade.

Čini se da taj osećaj ne može da se značajnije ublaži prepoznavanjem složenosti izazova održavanja podsticaja i dinamičnosti, istovremeno hvatajući se u koštac s rastućom nejednakošću. Kao što Brejdi istakao, tokom stabilnijeg razdoblja koje je usledilo odmah iza Drugog svetskog rata, šeme rasta zaista su bile povoljne iz perspektive distribucije, dok su političke stranke bile dobro organizovane sa težištem na interesima radne snage i kapitala sa slojem zajedničkih interesa nastalih usled Hladnog rata. 

Izostanak konsenzusa

To je dovelo do nekoliko ekonomskih posledica. Jedna od njih je politički podstaknuta neizvesnost, koja, prema mišljenju većine, predstavlja ozbiljnu prepreku ulaganjima. Zatim, tu je i nedvosmisleni izostanak konsenzusa na planu programa ponovnog uspostavljanja rasta, smanjenja nezaposlenosti, ponovnog uspostavljanja šeme inkluzivnosti i očuvanja dobrobiti globalne međupovezanosti. 

Na jednom nivou, teško je ne smatrati sve to jednim prilično destruktivnim ciklusom. Politička nestabilnost smanjuje verovatnoću definisanja i primene sveobuhvatnog, doslednog i istrajnog programa ekonomske politike. 

Posledična istrajnost niskog rasta, visoke nezaposlenosti i rastuće nejednakosti podstiče kontinuiranu političku nestabilnost i rascepkanost, što dodatno narušava sposobnost zvaničnika da sprovedu efikasnu ekonomsku politiku.

Progresivna vizija

Ipak, na drugom nivou, takvi trendovi mogli bi zapravo biti zdravi, jer oni dovode do interesa za pitanja u vezi sa globalizacijom, strukturnom transformacijom i upravljanjem – koji je do sada bio izražen uglavnom na ulicama – i njihovog uključivanja u politički proces. 

Ta vrsta direktne povezanosti između građanskih interesa i upravljanja predstavlja najzad srž snage demokratije. Kad zemlja u razvoju zapne u stanju u kojem je zaustavljen rast, izgradnja konsenzusa po pitanju progresivne vizije za inkluzivni rast uvek predstavlja najvažniji prvi korak u postizanju bolje ekonomije i kreiranju politike koja vodi u tom smeru. To je upravo ono što je učinila većina učinkovitih vođa. Isto načelo se primenjuje na razvijene zemlje. Naša najveća nada je da će to današnje vođe uvideti i da će se toga pridržavati.