ANALIZA: Strah od recesije kao njen izazivač

Kada ulagači postanu u velikoj meri zabrinuti zbog recesije i deonice značajno padnu, tada se negativan stav odrazi na realnu privredu kroz znatno manju potrošnju, uzrokujući neželjenu recesiju, piše Kenet Rogof, bivši glavni ekonomista MMF-a.

Fenomenalna nestabilnost na tržištu tokom poslednje godine nastala je kao posledica istinskih rizika i neizvesnosti uzrokovanih faktorima poput kineskog rasta, evropskih banaka i prezasićenosti tržišta nafte. 

Tokom prva dva meseca ove godine, brojni ulagači uspaničili su se da će čak Sjedinjene Američke Države, najpozitivniji primer rasta na globalnom nivou, uskoro opet pasti u recesiju.  Među stručnjacima koji učestvuju u mesečnoj anketi dnevnika Wall Street Journal, 21 odsto njih izrazilo je verovanje da još jedna recesija vreba iza ugla.

Neću poreći da postoje rizici. Udarac odgovarajućih razmera na kineski rast ili na evropski finansijski sistem sigurno bi mogli negativno da utiču na globalnu ekonomiju i odvesti je iz sporog rasta prema recesiji. Još više je, smatra ovaj analitičar, zastrašujuća pomisao da bi se u ovo vreme sledeće godine obavljanje američkog predsjedničkog mandata moglo pretvoriti u televizijski rijaliti šou. 

Međutim, iz makroekonomske perspektive, osnove nisu toliko loše. Brojke vezane za zapošljavanje su solidne, kao i poverenje potrošača, a naftni sektor nije dovoljno velik u odnosu na BDP da bi njegov pad cena bacio američku privredu na kolena. Zapravo, najpodcenjeniji pokretač tržišnog raspoloženja u ovom trenutku upravo je strah od još jedne velike krize. 

Pad tržišta deonica

Moguće je povući neke paralele između današnje nelagodnosti i tržišnog raspoloženja tokom decenija koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata. U oba slučaja, postojala je ogromna potražnja za sigurnim sredstvima. Naravno, finansijska represija takođe je odigrala veliku ulogu nakon rata, s vladama koje su gurale dugove u grla privatnih investitora s kamatnim stopama ispod tržišne vrednosti. 

Čak i puno decenija nakon Drugog svetskog rata, kad je slavni ekonomista Džon Kenet Galbrajt izrazio svoje mišljenje da bi svet mogao iskusiti još jednu depresiju, tržišta su se uznemirila. Ljudi su se još uvek sećali kako je američko tržište deonica palo za 90 odsto toekom ranih godina Velike depresije.  

Tokom 1950-ih, bilo je teško zamisliti da bi stvari mogle ponovno krenuti po zlu. Na kraju krajeva, svet je upravo isplovio iz niza katastrofa, uključujući dva svetska rata, globalnu epidemiju gripa i, naravno, iz same Velike depresije. Pre šezdeset godina, bauk atomskog rata činio se suviše stvarnim. 

Ljude danas ne treba podsjćati na to u kojim dimenzijama i kojom brzinom može doći do pada tržišta deonica. Nakon finansijske krize 2008. godine, vrednost američkih deonica pala je za više od 50 procenata. Pad tržišta deonica u nekim drugim zemljama bio je znatno veći: na primer, islandsko tržište deonica srozalo se za više od 90 odsto. 

Nije začuđujuće da su se usled nedavnog pada od 20 odsto na tržištu, mnogi pitali koliko se sve dodatno može pogoršati – i hoće li bojazni od nove recesije postati samoispunjujuće proročanstvo. Radi se o tome da ulagači postanu u tolikoj meri zabrinuti po pitanju recesije i da deonice padnu u tolikoj meri da se negativan stav odrazi na realnu privredu kroz znatno manju potrošnju, uzrokujući neželjenu recesiju.

Nedostatak likvidnosti

Finansijska globalizacija značajno je produbila međusobne povezanosti, što je povećalo prenos šokova. Postoje ogromna područja krhkosti i slabosti na svetskim dužničkim tržištima, usled trenutnog monetarnog popuštanja koje skriva duboko ukorenjene probleme ispod površine.  

Neki su ukazali na nedostatak likvidnosti na vodećim tržištima, koji uzrokuje ogromne fluktuacije cena; na plitkom tržištu, mala promena u ponudi ili potražnji može katkad zahtevati veliku promenu cena u cilju uspostavljanja ravnoteže. 

Ipak, najuverljivije objašnjenje još uvek je da se tržišta boje trenutka u kojem će izaći na videlo spoljni rizici, a političari i kreatori politika neće se na efikasan način suočiti s njima. Među svim slabostima koje je otkrila finansijska kriza, politička paraliza zasigurno je najozbiljnija.

Politika kao rijaliti šou

Neki kažu da vlade nisu učinile dovoljno po pitanju podsticanja potražnje. Iako to jeste istina, to nije cela priča. Najveći problem koji opterećuje današnji svet je ozbiljna nemogućnost sprovođenja strukturnih reformi u većini zemalja. 

Usled rasta produktivnosti, koji je barem privremeno usporen, i globalne populacije u dugoročnom padu, pitanje ponude, a ne nedostatak potražnje, predstavlja stvarno ograničenje u razvijenim ekonomijama.  Uslovi ponude dugoročno određuju rast neke države. Ako države ne mogu da sprovedu korenitu strukturnu reformu nakon krize, teško je pretpostaviti na koji način će se ona dogoditi. Vođenje vlade poput televizijskog rijaliti šoua, s jednim okom uvek na rejtingu, zasigurno neće rešiti ta pitanja.