Imaju li megalopolisi budućnost?

Sve više ljudi želi da živi u gradovima. Po mogućnosti sa dobrom povezanošću, u sigurnosti i sa lepom okolinom. Ali gradovi rastu takvom brzinom da se već sad moraju stvarati planovi za buduće megagradove.

Već za tridesetak godina će tri od četiri stanovnika naše planete živeti u nekom od gradova. Svima njima će biti potreban stan, posao, hrana, voda i energija. I istovremeno će proizvoditi ogromnu količinu otpada, kanalizacijskih voda i izduvnih gasova. Ako gradovi još sredinom ovog stoleća treba da ostanu dostojni življenja, mora se već danas početi sa drugačijim razmišljanjem. To je rezultat istraživanja koje je predstavilo Naučno veće nemačke vlade o globalnim promenama okoline (WBGU).

„Potreban nam je sasvim drugačiji urbanizam od današnjeg“, misli Dirk Messner iz Nemačkog instituta za razvojnu politiku u Bonu. 

„Ako ne pokušamo da upravljamo tim procesom mudrim strategijama u koncepciji gradova, onda će verovatno za deset, dvadeset godina dodatna milijarda ljudi živeti u ogromnim metropolama koje će nastati iz ničega.“

On je jedan od autora izveštaja „Selidba čovečanstva: transformativna snaga gradova“ koje nemačkoj vladi služi kao stručno mišljenje uoči konferencije UN-a o stanovanju koja se priprema ove jeseni.

Na već trećoj konferenciji Ujedinjenih nacija o stanovanju i naseljavanju nazvanoj Habitat III, u Kvitu u Ekvadoru, biće govora o globalnim urbanističkim planovima budućih gradova. Od početka 2016. važiće novi, održivi ciljevi razvoja kao smernice koje zastupa Svetska organizacija. U sedamnaest ciljeva se jasno spominje i potreba da gradovi budu inkluzivni, sigurni, otporni i održivi.

To će biti veliki izazov jer su velegradovi u zemljama u razvoju pre svega suočeni sa potpuno neadekvatnom infrastrukturom, divljim naseljima i slamovima, kriminalom i nasiljem. 

„Moramo kontrolisati taj pritisak na urbanizaciju“, upozorava glavni sekretar UN-ovog programa za stanovanje i naseljavanje Jan Klos. 

„Urbanizacija napreduje velikom brzinom, a u mnogim zemljama se to događa stvaranjem slamova.“

Širi se haos

Već danas oko milijardu ljudi živi u takvim divljim naseljima koja su najčešće nikla oko metropola i koje te slamove zovu tek „neformalnim naseljima“.

To pak znači da tamošnji stanovnici jedva da uživaju ikakvu uslugu javnih službi – od vodovoda i kanalizacije pa do javnog prijevoza, ali i usluga policije. Najčešće toga jednostavno – nema.

Svakodnevica je nasilje i kriminal, zdravstvena zaštita je po pravilu loša i epidemije se lako šire. Ipak, iz dana u dan u takva naselja dolaze novi ljudi.

Jer u gradu se nadaju da će pronaći posao i prihod, mogućnost obrazovanja za svoju djecu i životnu šansu kakve nema ako ostanu da žive na selu ili u provinciji. Svi stručnjaci se slažu da jednostavno nije moguće samo tako zaustaviti dolazak tih novih stanovnika gradova.

Utoliko je važnije već unapred pripremiti gradove da podnesu tu prinovu.

To se odnosi i na problem očuvanja okoline i klime. Tu nije reč samo o snabdevanju energentima koji neće uticati na klimu, već nemački stručnjaci upozoravaju i na masovno korišćenje jeftinih, ali izuzetno energetski rasipnih materijala kada je reč o zaštiti klime kao što su beton, čelik ili aluminijum.

„Oko 70 odsto gasova koji izazivaju efekt staklenika se stvaraju u gradovima“, upozorava Mesner. 

„Ako već sad gradimo gradove koji će štititi klimu, onda možemo uvelike doprineti značajnom smanjivanju učinka projene klime.“

Neophodne velike investicije

Ali naravno da je okolina samo jedan od problema takvih megagradova. Treba pred očima imati i kvalitet života uopšte, stanove koji će se moći plaćati, zdravstvenu zaštitu, škole, radna mesta.

Sve to spada u socijalnu održivost kao i kvalitet vazduha i snabdevanje stanovnika zdravim namirnicama i čistom vodom. Sve to traži ogromne javne investicije, a upravo u mnogim zemljama u razvoju se moraju još povrh toga boriti i sa nestručnim ili potkupljivim gradskim službenicima.

„U zemljama severa Europe oko 30 do 40 posto javnih izdataka odlazi u investicije u gradovima, u većini zemalja u razvoju reč je o jednocifrenim brojkama, najčešće i ispod 5 odsto“, upozorava Dirk Mesner.

Zato stručnjaci ovog vladinog naučnog veća predlažu da se tu moraju uključiti i međunarodne banke za obnovu i razvoj i institucije za razvojnu pomoć koje se moraju okrenuti razvoju siromašnih naselja u gradovima.

„Privatni investitori se zanimaju samo za najrazvijenijih 30 odsto gradova“, kaže Mesner. 

„Zato nam je potrebna promena politike i odgovarajuća promena prioriteta u međunarodnim organizacijama.“