Vučić i Kosovo

Prihvatajući tzv. evropski predlog aktivnosti na realizaciji „Ohridskog sporazuma“, Aleksandar Vučić je u Briselu učinio još jedan korak ka ispunjavanju svih zapadnih zahteva u pogledu Kosova i Metohije.

Dokument koji je bio na stolu „procurio“ je ne samo u albanskim nego i u pojedinim zapadnim medijima: on u ogoljenom obliku predstavlja potpunu kapitulaciju Srbije, odnosno definitivno odricanje od Kosova i Metohije kao dela nacionalne teritorije.

Već i prvi korak tog predloga više je nego ponižavajući za Srbiju: albanska strana samo treba da „počne“ da pregovara oko statuta tela za samoupravu kosovskih Srba (kako u dokumentu doslovno piše), dok Srbija istovremeno treba da odustane od insistiranja na upotrebi zvezdice i fusnote uz naziv „Kosovo“, kao i od učešća Unmika na regionalnim forumima.

Izlišno je podsećati da se pomenuti tekst odnosi na obavezu albanske strane da formira „Zajednicu srpskih opština“, što je bilo dogovoreno 2013. i 2015. godine Briselskim sporazumima; uprkos tome, ona ni do danas nije formirana, a svaki korak u tom pravcu, po zapadnom scenariju, povlači za sobom nove ustupke srpske strane.

Potpuno ukidanje svih (preostalih) srpskih institucija u pokrajini predviđa se odmah posle osnivanja tog tela.

Potom sledi niz akata koji će do kraja formalizovati odnos Srbije i „Kosova“ kao nezavisnih država: priznavanje dokumenata i simbola, razmena stalnih misija i pristanak Srbije na članstvo „Kosova“ u svim međunarodnim organizacijama (pre svega u Ujedinjenim nacijama i njihovim specijalizovanim agencijama kao što je Unesko).

Koliko je predloženi dokument ponižavajući i štetan za Srbiju govori i to što bi tek posle prihvatanja Srbije da „Kosovo“ postane član svih međunarodnih organizacija spremnih da ga prime, kosovska strana morala da „završi procedure za zaštitu objekata srpskog verskog i kulturnog nasleđa“.

Odnosno, kosovski Albanci bi, bez protivljenja Srbije, mogli da ostvare svoj ključni zahtev, članstvo u UN, a da ne moraju čak ni da postignu dogovor oko zaštite naših najvrednijih srednjovekovnih spomenika.

Formalno, status našeg kulturnog nasleđa biće ostavljen dobroj volji i razumevanju kosovskih Albanaca, a to je, kao što dobro znamo, teško očekivati.

Zasad je Aleksandra Vučića „izvuklo“ odbijanje Aljbina Kurtija da, makar i simbolično, otvori razgovore na temu bilo kakve samouprave za Srbe pre nego što Srbija pristane na članstvo „Kosova“ u UN.

Ali teško da možemo biti zadovoljni time što su „pregovori“ propali usled Kurtijeve rigidnosti.

Nešto mnogo zlokobnije se moglo naslutiti u njegovom arogantnom obraćanju novinarima na srpskom jeziku (što su u zvaničnim prilikama albanski političari uvek izbegavali), koje se svelo na pretnje „Srpskoj listi“. Sudeći po tom nastupu, njegov krajnji cilj nije samo eliminacija „Srpske liste“ iz političkog života na Kosovu i Metohiji.

Plašimo se da je pravi cilj pre svega uklanjanje kompaktne srpske većine na severu KiM, koja je Albancima trn u oku još od ulaska NATO-a u našu pokrajinu.

Ukoliko je to plan i ako on eventualno uspe, Kurti bi se proslavio u albanskoj zajednici kao veliki „pobednik“ i „oslobodilac severa od Srba“, što bi mu sigurno garantovalo dugoročni o(p)stanak na vlasti.

Kurti inače nema praktično nikakve opipljive rezultate koje bi predstavio svojim biračima; KiM je crna rupa u Evropi bez ikakve ekonomske perspektive (jedini resurs koji imaju u izobilju je lignit, ali njega ne mogu da iskoriste zbog „zelene agende“).

U srpskoj javnosti sadržaj evropskog predloga je dobro prikriven. Prećutali su ga ne samo provladini nego i opozicioni, prozapadni mediji; ni oni mu nisu posvetili nikakvu pažnju, niti su uputili bilo kakvu kritiku na račun „spremnosti“ srpskog predsednika da prihvati ovako štetan i ponižavajući tekst.

Posle briselskog fijaska više nema nikakve dileme: Vučić je pokazao Zapadu da je spreman da „isporuči“ sve što se od njega traži. Naše prozapadne opozicione stranke teško da „zapadnim prijateljima“ mogu da ponude veću kooperativnost u pogledu Kosova od Aleksandra Vučića: šta je to što Vučić već nije učinio ili će uskoro učiniti?

A to mnogo više zanima Zapad od pitanja uvođenja sankcija Rusiji, gde su prozapadne stranke odjednom „progledale“ posle izbore 2022. godine i zatražile uvođenje sankcija, iako su pre izbora bile kategorično protiv toga.

Ne bi bilo zgoreg kada bi se prozapadne stranke osvestile i najzad ukazale biračima na pogubnu kosovsku politiku vlasti, umesto što se neprestano svađaju i dele, ponavljajući izlizane i potpuno nerealne floskule o „evropskom putu“.

Nacionalno orijentisanim strankama se ne može zameriti ćutanje o kosovskoj politici vlasti: naprotiv, njihova kritika te politike više je nego ubedljiva. Ali ono što je dovoljno intelektualno nije dovoljno i politički.

Nacionalna opozicija morala bi da bude mnogo aktivnija i prisutnija u javnosti − a to praktično znači da mora naći načina da izađe iz karantina u kojem je, kao po dogovoru, drže i provladini i prozapadni mediji.