Dosta, bre, više

Znamo one što se kunu u svaku vlast, što veruju u sve što vide na Dnevniku i po tabloidima, što se zaljube u svakog ko korača po crvenom tepihu pred postrojenom vojskom, znamo one koji su u stanju da do poslednjeg daha brane svaku glupost koja je najavljena kao čin narodne volje ili akt od nekog najvišeg interesa. Ali tebe slabo poznajemo, a morali bismo bolje.

Ne bismo se mi tebe ni setili, da nije ovog ovovremenog „parizerisanja“. Neki od tebi sličnih su se motali po medijima i mrežama, drugi su držali svoje mini-prezentacije po kafanama, kafeima i kućama. Tu se objašnjavalo kako je Lider opet bio pametan jer… pa sad šta god da se tu osmislilo kao argument, a u vezi sa polutrajnom kobasicom o kojoj se raspravlja tokom nastavka daleko trajnijih briselskih i ohridskih dogovora o Kosovu. I koja je, kobasica jelte, glavni akter mera Odozgo donetih, a takvih da sirotinja može da ima za mesne nareske, a dok istovremeno nema ni za hleb. To se valjda zove Antoanetin sendvič.

Bilo kako bilo, i šta god da je ta tvoja „Odbrana Parizerova“ u svojoj biti, to je još jedan od prepeva one stare o tome kako se vlast nikad neće promeniti, jer ovi drugi što bi se na vlast popeli treba da budu zamenjeni nekim trećima, kojih još uvek nema i koji po tebi verovatno nikada neće ni doći. Ili tako nekako, ko će sad da pronađe originalnu verziju tog prastarog speva o nemogućnosti promene. A on se, evo, ovih dana i poparizerio, iznebuha. Te je tvoja pojava, kako to već biva u slučajevima kada treba spasavati nespasivo, ponovo obogatila naše živote svojim prisustvom.

A koristiš ti tako, decenijama, tome da nam neko objasni kako niko ne valja, kako je put pogrešan, kako su ljudi umorni, kako sve ide svojim tokom i kako protiv toga nema pomoći. Da ne ređamo sad sve tvoje nadmoćne argumente, nema za time potrebe: jer ti zapravo uvek dobro poslužiš da stvoriš alibi svakom zločinu nad logikom, smislom i održivošću. U tvom kosmosu svaka glupost upravljača postaje snalažljivost vladara, svaki nacionalni promašaj postaje „dva razlike“ za promašioce, svaka pobuna postaje nerazumevanje suštine i svaki protest postaje arčenje energije. Ti si tu da nam to sve objasniš, a mi postojimo isključivo kao nosioci dokaza da i dalje ne shvatamo gde grešimo. I da nikada nećemo shvatiti.

Neiskusni bi mogli reći da su tvoji stavovi neka depresivna mešavina pesimizma i defetizma. S tim što bi to bila prilično nezaslužena pohvala: oni koji mrače i koji se predaju obično to drže za sebe ili iznose samo kad ih neko pita. Ti si neka druga sorta, koja nam se meša u živote voljno, energično i tačno kada treba – skoro kao da smo naručili tvoje usluge preko dostave, a nismo. I to se dešava uvek kad se napravi nekakva nepopravljiva državna šteta, kad je očigledno da se nešto mora ispraviti i popraviti. Ti se tada aktiviraš da objasniš da sve to, čak i ako jeste tako, niti ima ko da popravi, niti ima čime da se zameni, a niti je to sve baš tako loše nego smo mi nervozni zbog svog velikog neznanja, nestrpljenja i razmaženosti.

I tako smo te, evo, i detektovali i opisali. Da se ne mučiš mnogo tražeći razloge svog postojanja, tebe stvara nerazumni strah od promene i skoro pa patološka sklonost ka pravdanju svakog autoriteta. Neizvesnost u tebi stvara nervozu, odgovornost paniku, nestanak komfora – očaj. I od svega što možeš da učiniš da se promeniš i da prestaneš da smetaš svima ostalima, prvo stani pred ogledalo i reci „Prestani to da radiš!“. Evo ja sam to učinio i ovaj tekst je posledica te sasvim jednostavne, a sasvim neophodne radnje.

Sad to uradi i ti. Videćeš, pomaže.