Problemi „najuspešnijih privrednika“

Prošlog meseca na ovom mestu sam tvrdio kako državna svojina ima ugrađen feler: ako rukovodioci državnog (javnog, društvenog) preduzeća unapred znaju da će država (političari) da pokriju svaki njen gubitak, oni nemaju razloga da se ponašaju ekonomski racionalno. Slično je i sa državnim službenicima i političarima: pošto znaju da se gubici državnih preduzeća ne pokrivaju svojim novcem i pošto za pokrivanje gubitaka javnih preduzeća ne postoji krivična sankcija, oni će uvek doneti odluku da pokrivaju gubitke i dugove koji su nastali kao posledica ekonomski neracionalnih odluka.

Načelno, u privatnom preduzeću nema ovakvog felera. Privatni vlasnik nema nepresušan izvor finansiranja gubitaka. Ako rukovodilac njegovog preduzeća napravi gubitak, njega mora da pokriva sam vlasnik iz sopstvenog džepa. Ova činjenica stvara jak razlog za vlasnika da pazi koga bira na rukovodeće pozicije. Da bi izbegao gubitak, vlasnik mora da zapošljava samo ljude koji su kvalitetni. Moralni hazard je time eliminisan iz privatnih preduzeća.

Ovo je, međutim, nepotpuna skica razlike između javnih i privatnih preduzeća. Naime, postoje slučajevi kada i privatna preduzeća mogu da se ponašaju isto kao javna. Pod određenim uslovima, privatna preduzeća takođe mogu da posluju loše i istovremeno opterete javne finansije, tj. padnu na teret poreskih obveznika. Empirijskih primera ima mnogo. Navešću samo jedan koji je trenutno aktuelan.

Danas se značajan broj velikih privatnih preduzeća nalazi pred bankrotom. Interkomerc, Farmakom, Luka Beograd, Beohemija, Unifarm, Veterinarski zavod, Imes, ITM grupa, Bomeks, Gemaks, Asprom, Caričin grad, ITH, Medicom, Toza Marković, da navedem samo neke najpoznatije. Dugo se verovalo da su ovo najuspešnija preduzeća. A neka od njih pripadala su ljudima koji su svojevremeno dobijali nagrade tipa „Najuspešniji privrednik”. Kako su ova preduzeća došla u problem? Prema ekonomskoj teoriji, to su privatna preduzeća koja bi trebalo da posluju bez moralnog hazarda. Ipak, prema teoriji javnog izbora, ako privatno preduzeće ima pristup javnom novcu preko političkih veza, ono posluje na sličan način kao državno preduzeće.

Nastavak teksta možete pročitati u sedamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“