U.B.I. Ante Portas

O tome da mnoga radna mesta uskoro neće postojati u sistematizacijama već se naširoko i nadugačko priča. Iako je tehnologija već duže vreme dežurni krivac za razna smanjenja broja zaposlenih, automatizaciju procesa rada, bilo da je u pitanju intelektualni rad ili neka vrsta manuelnog, stopa zaposlenosti je ipak zadržana na sličnom nivou. Očigledno je da se gubitkom potrebe na jednoj vrsti posla, javljaju potrebe za angažovanjem na drugim mestima, stvaraju se ili dobijaju na značaju novi poslovi.

Međutim, ekspanzija veštačke inteligencije prvi put ozbiljno preti da naruši ovaj balans i sada je već bojazan od masovnih otpuštanja, promašenih prekvalifikacija i prestanka potrebe za mnogim poslovima realno stanje stvari.

U svetlu tih dešavanja, dodatno podgrejano sa sve dubljim jazom između bogatih „internet“ korporacija i nas svih ostalih, na mala vrata se ponovo uvodi na dnevni red višedecenijska utopija o univerzalnom osnovnom prihodu (Universal Basic Income / U.B.I.) koji bi pripadao svim građanima.

Takvih inicijativa je bilo i ranije, ali se oni mogu okarakterisati više kao izuzetak vezan za neke opet izuzetne ekonomske sisteme, nego kao logičan sled stvari u svetskoj ekonomiji u tom trenutku.

Elem, iako je tih eksperimenata bilo i sedamdesetih godina prošlog veka, možemo reći da se prvi ozbiljan pokušaj proguravanja jedne takve politike veže za Švajcarsku, kada je 2016. tamošnji parlament odbio da usvoji narodnu inicijativu i uvede pravilo da svaki punoletni građanin dobija godišnje između 30 i 34 hiljada CHF-a. Čisto onako, ni orao ni kopao.

Iako je velika većina poslanika bila protiv, neposredno nakon odbijajuće odluke, sprovedeno je i istraživanje javnog mnjenja, gde je utvrđeno da čak 49% građana podržava ovu inicijativu, dok je 43% protiv. Ostali su okarakterisani kao neopredeljeni. Bilo kako bilo, propao je pokušaj da se U.B.I. ozvaniči. Ostalo je samo sećanje na incident kada su aktivisti i borci za ovaj socijalni projekat iz kamiona istovarili ispred skupštine simboličkih 8 miliona kovanica.

Međutim, nekoliko godina kasnije svedočili smo o jednom prikrivenom obliku U.B.I.-ja, kada je za vreme planetarnog zaključavanja usled kovida, „naštampan“ novac nominalne vrednosti koja se meri trilionima koječega. Iako je manji deo tog novca završavao u džepovima građana, kroz razne načine pomoći i stimulisanje potrošnje, na neki način je tada istestiran i U.B.I. koji će u budućnosti u nekom obliku biti neminovan.

Ovo „helikopterisanje“ novca nastavljeno je i nakon kovida, a dešava se i danas uprkos inflaciji. Iako još uvek nema veze sa najezdom veštačke inteligencije, već ima sasvim neke druge ciljeve (uključujući i dnevnopolitičke), U.B.I. je u svom preliminarnom obliku već pred vratima.

E sad, pre nego što sami pomislite kako je sve to populistička prazna priča, da od toga nema ništa i prestanete dalje da čitate, moram da naglasim da i sam mislim da bi uvođenje jednog ovakvog finansijskog instituta imao i velike negativne implikacije. One makroekonomske bih ostavio ekonomistima da analiziraju. Ja bih se osvrnuo samo na činjenicu da je teško da bi visina tog U.B.I.-ja bila dovoljna za iole normalan život (bar kod nas i sličnih sistema), tako da sumnjam da je uvaj prihod nešto na šta se neko iole odgovoran i samosvestan može osloniti. Dakle, služiće verovatno više kupovini nekog socijalnog mira i nego što će za taj novac nešto pošteno moći da se kupuje.

Dakle, moraće ipak nešto da se radi, što i nije loše, jer je neophodno raditi. Višak vremena i dosade, uz današnju dostupnost društvenih mreža, video igara i instant sadržaja, bi samo ubrzao propast celog društva. Što je kako stvari stoje, takođe neminovno, samo je pitanje kada kog društva i u kojoj generaciji.

Nisam siguran da mi pojedinci možemo bilo šta da uradimo. Ne vredi se boriti protiv tehnologije, nema ni svrhe, a verovatno ni potrebe, jer tehnologija nije nužno loša, već je svet koristi na način koji nije orjentisan ka društvenoj dobrobiti već ka umnožavanju već dovoljno umnoženog kapitala. Dakle, možemo samo da posmatramo kako dolazi vreme kada će nam algoritam programirati, prevoditi, pisati knjige, ugovore, imejlove, kada će opet neka vrsta veštačke inteligencije raditi i medicinsku dijagnostiku, prepisivati lekove i terapiju. I da u svemu tome pokušamo da nađemo neku svoju ulogu.

A dok budemo gledali kako nam poslove preuzimaju algoritmi, posla i para će imati na primer – vodoinstalateri. Ako, i treba. I biće verovatno psihički najstabilniji sloj stanovništva jer neće imati vremena za dosadu i društvene mreže.

Ako nas ne ubije posao, U.B.I. – će nas dosada

Autor je advokat.