„Na terapiji“

Ukoliko živite u Beogradu, verovatno ste primetili bilborde, autobuska stajališta i druga reklamna mesta, sa podmlađenom i ulepšanom (putem plastične hirurgije, ili fotošopa, ili oba) ministarkom prosvete, te naslovom „Na terapiji“.

Iako, lukavo, naziv tog reality show programa nije „Na psihoterapiji“, s obzirom na to da postoji više različitih terapija (fizikalna, recimo), ipak je jasno da se program odnosi na psihoterapiju, jer joj sam format emisije nekako nalikuje.

Možda je produkcija tog show programa (zajedno sa ministarkom?) smatrala da će izbacivanjem reči psiho iz složenice u naslovu izbeći kritiku i time sebe dodatno zaštititi jer, zaboga, ministarka se, eto, u tom programu ne bavi psihoterapijom.

Druga, možda još jača potreba za ovakvom vrstom banalne zaštite leži u prostoj činjenici: Slavica Đukić Dejanović nije psihoterapeut. Ili, terapeut, ako joj je tako draže.

Dakle, neko ko nije terapeut, ko je pritom ministar prosvete, na tabloidnoj televiziji, vodi reality show program simuliranja psihoterapijske seanse. Da, sumanuto je koliko i zvuči.

Ministarka pritom, sve vreme, predano polaže svoj autoritet psihijatra ispred kamera.

Da ne zna kako (ne treba da) izgleda jedna psihoterapijska seansa je moguće zbog toga što se nije edukovala da bi bila psihoterapeut, ali i zbog toga što, možda, nikada nije bila na vlastitoj psihoterapiji.

Kakvu poruku ministarka prosvete, neterapeut, šalje javnosti o samoj psihoterapiji putem ovog reality show programa?

Na svaki mogući način pogrešnu.

Javnosti duboko potresenoj serijom tragičnih i traumatskih događaja. Hajde ponovo da naglasimo – ministarka prosvete, psihijatar po zanimanju, u svom resoru ima ponovljene situacije da deca ubijaju decu, dok se ona revnosno bavi narušavanjem ugleda jedne od za mentalno zdravlje najvažnijih profesija.

Jedna tragedija je sama po sebi dovoljno strašna, ali ako počne da se ponavlja, a ponavlja se da deca ubijaju decu, neprimereno je da vi, ako ste prvenstveno čovek, a potom stručnjak iz domena mentalnog zdravlja, i konačno ministar prosvete, snimate onakvu blasfemiju u najosetljivijim mesecima kroz koje ovo društvo prolazi.

Nedavno je peticiju za četvorodnevnu školsku nedelju potpisalo oko 50 000 građana, većinom dece.

Sajt na kojem je peticija postavljena omogućava da uz potpis ostavite komentar kojim odgovarate na pitanje zbog čega dajete svoj potpis. Razlozi su zabrinjavajući: deca navode suicidalne misli, govore da im nije dobro, navodi se narastajući problem vršnjačkog nasilja itd. Bez obzira na to da li će školska nedelja trajati četiri ili pet dana, ovakva peticija predstavlja vapaj i poziv u pomoć.

Za školarce je ovo treća godina zaredom da funkcionišu u okolnostima koje nisu uobičajene, počev od nastave ozbiljno narušene protivpandemijskim merama, do masakra koji se dogodio u maju ove godine i mera koje su s tim u vezi preduzete.

Činjenica da se u dečjoj populaciji dešavaju tako drastične stvari govori o tome da su deca, kao najosetljiviji članovi društva, zapravo samo najvidljiviji pokazatelj jedne šire slike stanja celokupnog društva.

Konačno, ako ste ikada razmišljali o psihoterapiji i videli narečeni reality show program, za početak je jedino važno da znate da psihoterapija zaista ne izgleda tako.