Čovek koji je hteo da bude kralj

Ako bi me neko naterao da mu u jednoj reči opišem predsednikova nebrojena obraćanja (da narod razume), ta reč bi morala da bude – dosadno.

Nije potrebno tokom godina s pažnjom gledati i slušati na stotine objašnjavanja narodu, kao poneki opskurni likovi po društvenim mrežama, da bi mogao da se jasno izdvoji “obavezni program” svakog obraćanja.

(Ovo “na stotine” nije preterivanje. To je zapravo manji deo Vučićevih obraćanja u poslednjih desetak godina, pošto ih je bilo na hiljade. Na primer, samo u petak, 17. novembra, predsednik je bio sat vremena na Pinku, pa se obratio medijima u Banji Koviljači, pa se opet obratio prilikom otvaranja stadiona “Lagator” u Loznici, da bi potom njegov tim postavio video na TikTok u kojem Lionel Mesi s nevericom gleda predsednikove bravure sa fudbalskom loptom. Dakle, sve ovo samo u petak.)

Predsednik je u tim nastupima uvek žrtva, ali istovremeno i hrabar, odlučan i grub ako treba. Njega, pa time i Srbiju, napada neznani broj moćnih neprijatelja, spoljnih i unutrašnjih, po pravilu plaćenih u devizama i po nalogu neimenovanih stranih ambasada sa zlog zapada.

On u tim emisijama ubedljivo pobedi sve te neprisutne protivnike – opoziciju, Hrvate, Albance, Bošnjake, zle zapadnjake, domaće izdajničke medije, pisce, glumce, sudije, novinare, analitičare… Broj neprijatelja je ogroman i neuhvatljiv, a ključna lica se menjaju, po potrebi.

Predsednika ne muči mnogo to što neprisutni neprijatelji ne mogu da odgovore, jer često on odgovara umesto njih – promeni boju glasa, pa njihovim, budalastim i nerazumnim glasom iznosi njihove štetne i pokvarene ideje, pa im onda svojim dubokim, pametnim glasom ukaže da su to sve gluposti, a da su oni plaćene ili bezumne štetočine.

Onda ide obavezno ređanje broja kilometara, bolnica, škola, pa javni dug, prosečna plata i penzija, stadioni, metro, EXPO i sve već redom.

I tako iznova i iznova, nekad i po više puta dnevno.

Dosadno.

Međutim, povremeno, predsednik izađe iz “obaveznog programa” i počne da iznosi junačka dela iz svoje bliže i dalje prošlosti (kad se tukao, koliko puta više je bilo protivnika, a on sam ili sa sinom, da li su i koliko protivnici bili oduševljeni njime i čestitali mu na hrabrosti), ili susrete s običnim građanima (koji su svi protiv njega, ali ga istovremeno mnogo cene i uvažavaju njegov rad i trud, i priznaju mu da je opozicija lopovska i nikakva).

A onda, dosta ređe, izbiju i znakovite izjave, od kojih bi svaki građanin trebalo da se smrzne. To se dogodilo i u petak:

“Nemam ja tu vrstu ni straha niti zabluda da je moguće da narod glasa za njih. Oni imaju taj problem – oni misle da posle izvesnog broja godina vlast mora da se promeni. To je davno prošlo vreme. Zašto? Zato što ljudi nekada mogu da budu i 10 i 15 i godinu dana na vlasti u zavisnosti od toga da li su dobri za građane ili nisu. Ljudi su ti koji o tome odlučuju.”

Ovde sva dalja rasprava o stanju demokratije (sic!) u Srbiji može da prestane.

Predsednik formalno nije krunisan, ali jedna od njegovih sledećih rečenica tokom istog intervjua na Pinku pokazuje da ima više vlasti i moći od novovekovnih apsolutističkih monarha:

“Kad radite taj posao, nažalost, ne možete da budete uvek nasmejani. Vi morate da donosite –  neće niko da donese ni jednu odluku, neće niko ni za jednu odluku o glasanju u bilo kojem telu da donese, dok ne dobije od vas stav. Ne zato što oni ne bi, nego zato što nisu baš sigurni, jer, recimo, u ministarstvu spoljnih poslova imaju četiri odeljenja: dva – dva glasaju i nema odluke nikada. Naveo sam samo jedan primer i onda tako svakog dana bezbroj odluka morate da donosite po raznim pitanjima, po raznim čudima, ne možete da budete neko ko će da radi ovakve stvari.”

Vučić je, dakle, za 11 godina vladavine državu doveo u stanje u kojem niko ni o čemu ne može da odluči bez njegovog stava, pa se još žali na to što o svemu mora da odlučuje.

Zakoni, procedure, propisi, pravila – ništa od svega toga ne postoji za zaposlene u državnom aparatu. Zna se čija je poslednja.

Zbog ovakvih bisera mudrosti vredi pomno slušati predsednika, jer najbolje opisuju razvalinu od države, društva i institucija nakon 11 godina SNS-a na vlasti.

Stoga će, nakon oslobođenja, kad god da dođe, prva i osnovna stvar morati da bude neograničeno uvođenje odgovornosti za sva nedela do kojih buduće posebno tužilaštvo (koje ima policiju pod svojom kontrolom) uspe da dođe.

Ukoliko ponovo bude nedodirljivih, ukoliko svaki kamen ne bude prevrnut, i ne bude ispitano (i objavljeno, u znakovitim slučajevima) poreklo imovine u zemlji i inostranstvu svakog ko se okoristio u naprednjačkom Diznilendu – prema postojećem redu vožnje, na narednu takvu šansu čekaćemo još četvrt veka.

Radmilo Marković je novinar BIRN-a.