Rupe, šine i kaljave cipele

…A onda su nadležni procenili da je ulica ruglo i da će sve skladnije da funkcioniše ako se tramvajske šine postave po sredini kolovoza, te da će bolja infrastruktura podići cenu kvadrata, a ujednačeniji izgled grada približiti našu prestonicu svetskim. A ona već mesecima liči na sportsku manifestaciju Igre bez granica, gde put do kuće nikad nije isti…

Od kad znamo za sebe, živimo na gradilištu. Iako to pokriva mnoge decenije neimarstva i podrazumeva svašta, od zidanja solitera na mestu udžerica, preko rekonstrukcije ulica, bulevara i parkova, do nicanja novih, sve udaljenijih prigradskih naselja, Srbija ne spada u najveća globalna investiciona područja. Ali nas probijanje rokova, rastezanje radova, dupliranje poslova, besmislenost poteza, dovodi do drugačijeg rekorda. Mi mora da smo najtrpeljiviji narod na svetu.

Aktuelni primer je beogradska Ulica vojvode Stepe, čijeg se doskorašnjeg lica više maltene niko i ne seća. A beše to neka vrsta palanačke džade, obrubljena delom kućercima, a delom – bukvalno oblakoderima. Tu se parkiralo kako se kome ćefne i na isti način vozilo, preticalo, prelazilo peške s jedne na drugu stranu. Prosečna frekvencija saobraćaja dozvoljavala je krajnju opuštenost u ponašanju. Behu to lepa, srećna vremena kad je Voždovac još smatran periferijom. Doduše elitnom, jer jedna od voždovačkih vila pripada Goranu Bregoviću.

A onda su nadležni procenili da je ulica ruglo i da će sve skladnije da funkcioniše ako se tramvajske šine postave po sredini kolovoza, te da će bolja infrastruktura podići cenu kvadrata, a ujednačeniji izgled grada približiti našu prestonicu svetskim. Svetli primer bio je Bulevar kralja Aleksandra, premda sasvim drugačiji od ovog poteza od oko četiri kilometara koji počinje od Autokomande i penje se do Trošarine. Neopoziva odluka je dovela do neminovnog prihvatanja realnosti. A ona već mesecima liči na sportsku manifestaciju Igre bez granica gde put do kuće nikad nije isti.

Uzbudljivo putovanje kući

Kao i ta međunarodna nadigravanja, i ova lokalna se odvijaju u etapama, na lokacijama koje su raskopane u datom periodu. Najmlađima možda predstavlja uzbuđenje zaobilaženje rovova, prelazak preko improvizovanih mostova, pentranje sa nižih na više nivoe razrovanih pločnika, pa čak i gacanje po blatu, dok stariji uglavnom ne uživaju. Ali ćute i trpe, dok god im neko ne stane na žulj direktnim pitanjem – kako im je.

„Juče, tako, pratim utabanu stazu, gledam ispred sebe da ne upadnem u rupu, ili nagazim na odbačene letve, kad – ispred mene zidić. Šta ću, preskočim ga, pa nastavim“, deo je svakodnevice jedne žiteljke. Danas staza vodi sasvim drugom rutom, kroz dronjke nazoviograde od rupičaste plastike, za čije ostatke zapinju prolaznici. Padovi su uobičajeni i pravo je čudo što niko nije upao u šamce gde radnici polažu cevi.

Smeće se gomila kojekuda, jer kamioni Čistoće ne mogu da prođu do svih punktova. Uz te muke ide i često nestajanje struje i vode, slab protok interneta, izmeštene autobuske linije… Ide i uvek prljava obuća. Biće bolje, ta sugrađanka se nada, iako joj je ova floskula odavno dosadila.

U delovima pod asfaltom, tamo gde su već postavljene šine, situacija je znatno bolja, bar što se tiče stanovništva. Nema tramvaja, pa se duge deonice prevaljuju peške, što je na korist zdravlja i kondicije. Majke sa decom čak i hvale to stanje, jer mogu bez brige da puste mališane napolje. Međutim, vlasnicima brojnih lokala samo se jedno vrzma po glavi – da li da zatvore radnju, ili da nekako, ipak, izdrže.

Nastavak teksta možete pročitati u osamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“