NISAM NI TREPNULA, TEK ETO ME PRED IZLOŽBOM, PRAKTIČNIM DELOM DOKTORSKOG UMETNIČKOG PROJEKTA, KAKO SE ZVANIČNO NAZIVA OVO ČEDO „BOLONJE“ ŠTO DAJE NAJVIŠE ZVANJE U SFERI ARTA. A MENI JE ZVANJE OČITO BILO POTREBNO, KAO FORMALIZACIJA VREDNOSTI U KOJE SAMA BAŠ I NISAM VEROVALA
Doktorska titula bila mi je nezamisliva kada sam, ’93. ili ’94, napustila Fakultet likovnih umetnosti, odsek vajarstva. Šta ću, jadna, udala se, pa mi je sve drugo postalo bezveze. Tu sam odluku (o prestanku studiranja) docnije pravdala, ne bez osnova, okoštalošću te ustanove koja bi trebalo da bude uzor slobodarstva, a još više njenim rezultatima u vidu formiranja mladih ličnosti što veruju da su strašno važne i pametne, premda su život tek zagrebale.
Baratalo se tada nekolicinom imena proslavljenih u ovoj maloj bari punoj krokodila, ali je tržište umetničkih dela već bilo usahlo, pa su se samo vrlo retki i vešti snašli u njegovim okvirima (ili na NVO jaslama). Napuštajući studije, ušla sam u, takođe, prekarijatske vode novinarstva, i to sa ogromnom strašću, nikad ne zažalivši zbog svog odabira.
Onda mi je, nekih 20 godina posle, jedna prijateljica (J. S.) sela na grbaču uveravanjem da moram da završim započeto. Prvo sam se opirala, a potom pomirila sa sudbinom, posebno stoga što mi je ova velikodušna žena platila školarinu i tako me krajnje egzaktno pogurala (i obavezala).
Inače, svi su mi studenti u početku persirali, dok sam sa profesorima bila na „ti“, uglavnom ih znajući iz prethodnog života (ili prve etape akademskog školovanja).
Uz mnogo peripetija administrativne prirode i paralelno sa radom u novinama, kao i brigom o novom partneru, dođoh do statusa mastera, kad iznenada shvatih da hoću dalje (u obrazovanju, ali i iz te tenzične kuće). Nisam ni trepnula, tek eto me pred izložbom, praktičnim delom doktorskog umetničkog projekta, kako se zvanično naziva ovo čedo „Bolonje“ što daje najviše zvanje u sferi arta. A meni je zvanje očito bilo potrebno, kao formalizacija vrednosti u koje sama baš i nisam verovala.
Tema postavke bila je opšta da opštija ne može biti – smrt najbližih i sve što ona sobom nosi (od osećaja krivice, do potrebe za praštanjem). Oživljeni likovi bili su pitoreskni, ali i prepoznatljivi: moj strogi otac, simbol autoriteta i potisnutih emocija, nezrela majka, nespremna za ulogu roditeljke, baba po majci koja me je odgajila, tretirajući me zapravo kao nusprodukt svoje kćeri, zatim i bivši suprug, potonuo u alkoholizam, pa iščašene emotivnosti, i najzad – maćeha, moralna gromada ali i robinja mog ćaleta. Sa svima njima sam morala da raščistim nenamirene račune da bih mogla da krenem dalje, ka punoj slobodi svog sopstvenog „ja“.
Vajarski resursi bili su potentniji nego inače, jer sam umesto raubovanih predmeta (sa đubrišta, otpada…), nadograđivala nasleđene stvari poput majčinih naočara, očevih džepnih maramica, maćehine tašne, ličnih dokumenata… i sličnih sitnica koje su svedočile o postojanju ali i karakteru svojih prethodnih vlasnika. Skulpture sam pravila predano, mesecima, bijući bitku sa često nepravednom prošlošću. Drugim rečima, radovima sam dala autentičan kontekst stvarnih situacija (koje se svakom događaju).
I još sam ih sve završavala, mimo običaja. Hoću reći da ni u jednoj nije ostala igla, moje glavno oruđe u materijalizaciji unutrašnjih sadržaja, koje obično zaboravljam u delu kad mi drljanje po sebi dojadi, ili kada izronim iz inicijalne patnje.
Budući da postavka nije samo skup eksponata (kako mi je sugerisala kustoskinja M. Ć.), rešila sam da svoju ispovest povežem jednom niti koja će označiti katarzu, kakvu je poentu „izrečenog“ M. Ć. i zapazila. Kakva bi katarza mogla da bude nego šljašteća, razlučih, pa postamente pokrih sjajnim materijalima (kupljenim, a ne nađenim). Istini za volju, ambijent sam isprva drugačije zamišljala, kao Vrt sećanja, gde bih smrt demistifikovala pokazavši da je sasvim normalna pojava. Time bih još imala konkretnu konekciju sa oblašću rada eventualnih sponzora – pogrebnih preduzeća, kojih je tušta i tma u prestonici.
Avaj, svi su me „oduvali“, mahom neljubazno, ili ističući da i bez reklame imaju „pune ruke posla“. Tako je propala moja vizija štanda u nekom kutku galerije, gde bi se delili pamfleti sa ponudom sanduka, krstova, venaca.., čime bih razbucala koncept nedodirljivosti „belog (galerijskog) kubusa“.
Sad moram još nešto da razjasnim: odlaskom sa akademije nije prestalo moje „umetničko“ delovanje. Štaviše, gde god bih krenula, u posetu ili kafanu, nosila bih pribor i materijale za izvedbu artefakata, prema čijoj produkciji sam se odnosila kao prema vrsti oduška. Obično se radilo o šivenju ili štrikanju, kao tehnikama naučenim i pre prve pomisli da mogu postati umetnica (premda je to bila moja prva želja, izražena crtežom slikarke u prvom osnovne, odmah iznad preferencije „novinarka“, čije se eksplikacije ne sećam).
Cunjajući gradom, uvek bih našla neki odbačeni predmet, zbog nečeg mi privlačan, u kome bih prepoznavala buduće oblike, i nosila ga kući, na dalju obradu. Potom bih to svoje blago dugo gledala, pre no što ga pretvorim u artefakt. Uporedo sa istresanjem nezalečenog bola (na šta se uvek sve svodilo), i to u rukotvorine (tj. preko tzv. art-terapije), priređivala sam i događaje promovisanja, uvek na neobičnim mestima – Crpnoj stanici u Marini Dorćol, poluzavršenoj kući na Gardošu, Zoološkom vrtu… I po ovom aspektu, institucije su me smarale svojom idejnom ograničenošću.
Ukoliko sam te akcije sprovodila udružena u kolektiv, bilo mi je lakše da cvilim za pare raznim korporacijama, ali sam i sada bila uporna, pa posle pogrebnika cimala razne firme što peru savest ulaganjem u umetnost. I one su ostale gluve, pa izvesnu svotu nabavih preko veze, kako se uostalom ovde i sve stvari završavaju.
U sećanju na te uvažene promocione prilike, uvek bi mi primarno ostajao provod, bilo ostvaren tokom pripreme, ili pak realizacijom te određene priredbe. Ali, pod zabavom uvek sam proturala i teške sadržaje, u čemu je i bit spektakla.
Međutim, ta taktika „hleba i igara“, praktikovana vekovima u slavu nekog događaja, pokrivala je i moj otpor da se javljam na konkurse za termine u oficijelnim galerijama. Jer, odbijanje prosto više nisam mogla da podnesem, odmalena odbacivana. Usput, i ti konkursi su pravi smor, s obzirom na to da – kad ti dođe termin, ko zna o čemu drugom razmišljaš.
Ovog puta sve je bilo unapred zacrtano, počev od Galerije FLU, gde pravo izlaganja imaju svi doktorandi (kao ulazak u novi svet). Njeno je preimućstvo to što privlači opštu pažnju budući da je u epicentru kulturno-zabavnih dešavanja (preko puta TC Rajićeva!). Doduše, i tu je bilo izvesnih komplikacija, proizašlih iz nedovoljnog uvažavanja studenata, s čime sam se izborila radikalno – prigrabivši (čak!!!) četiri dana za samostalnu postavku. Ostao je samo jedan problem – kako ovo mesto svetosti oživeti, i približiti običnim ljudima (jer bez toga nema provoda).
Otud ideja da otvaranje počnem Posmrtnim maršom, u izvedbi orkestra trubača Južni vetar, s kojim sam netom sklopila merkantilni dogovor na ulici. Otud i zamisao o nizu kolektivnih performansa – Daće, Porodične rasprave, Pisanje testamenta, Igranje karata, Nedeljni ručak (koji je slučajno pao u subotu), i to za astalom gde su se sve konstelacije mojih ukućana okupljale. Otud i želja za nabavkom pečenog praseta, sa kapacitetom da ukloni jaz između elitne ustanove i uličnih prolaznika. Adresa i značaj izložbenog zdanja su mi opet garantovali prisustvo stručnih gledalaca – kolega, profesora, teoretičara, kustosa… Dakle, ovaj izazov je nadmašivao sve prethodne po raznim stavkama.
Na muci se poznaju junaci, odnosno –prijatelji. Takvim se principom brzo našao donator praseta (D. Č. M.), ali i rena, hleba (Z. S.), litara i litara rakije (M. R.)… Našao se i volonter za transport radova, i gomila savetodavaca koji su većali kako da eksponate rasporedim. Našla se i voditeljka opsežne PR kampanje preko društvenih mreža i medija (A. M.), ali i dobrovoljci za kačenje eksponata. D. Đ. je dragovoljno regulisao osvetljenje i dokumentovao postavku. Entuzijazam i inače nadomešćuje izostanak brižne pažnje kreatora kulturne politike, pa što bih ja malena bila izuzetak?
Nešto sam morala i sama da platim, i to ne neznatno, ali sam već bila rešila da se isprsim, za razliku od svih prethodnih iventa, u potpunosti obeleženih o-ruk pristupom. (FLU je pokrio samo natpis na izlogu i izradu potpisa za izložene skulpture, kao i komad prostora u zajedničkom katalogu svih dvadeset troje budućih doktora umetnosti.) I najzad se stvarno desila čarolija, umrljana starom zebnjom: da li će moji radovi komunicirati na svim nivoima?
Srećom, tu noć sanjam da se izložba završila, i da već prozivam neke od zvanica što se nisu odazvale. U toj vremenskoj naprslini, nestala je trema, pa otvaranju pristupih rasterećeno. Jeste da je Južni vetar kasnio, i ulazeći svirao Đurđevdan, a ne dogovorenu kompoziciju, i jeste da je posle jurio posetioce za bakšiš, unoseći im se u lice, i jeste da je bilo zbunjujuće to što mi svi čestitaju, i što ne znam kako da se s time nosim, ali bi neko sa strane taj događaj mogao da proglasi uspešnim. Lično sam bila preplavljena utiscima, pa čak nisam osetila olakšanje povodom obavljenog zadatka – jednog od najbitnijih u životu. Ostala je i nerazrešena dilema – da li sam sad (konačno) umetnica, ako sam ozvaničena titulom?
O terminu „umetnik“ ne znam šta da mislim i mimo doktorske izložbe, budući da se time smatraju razni bezveznjakovići, uključujući i one „važne“ sa početka teksta. I, bez obzira na to što celim svojim bićem odgovaram sopstvenoj definiciji ovog pojma, živeći umetničku igru punim plućima, nešto me koči da se tako doživljavam. Zato sam se celog veka i ograđivala epitetima „vajarka“ i „novinarka“, koji me, kako verujem, preciznije opisuju.
Biti umetnik po meni je nešto strašno važno, što nužno povlači dugi niz zapaženih izložbi, dela u svetskim kolekcijama, bar poneku nagradu.., u čemu moj si-vi oskudeva. Dakle, stigavši na kraj jednog puta, odmah su se otvorila vrata za nove pustolovine.
Stoga reših da i nadalje stvaram (i tako lečim svoje komplekse), ali i da se češće prijavljujem na konkurse za izložbe i rezidencije, svodeći efemerne spektakle na izlete i izgrede (dok god se ne proslavim). Ako treba, ko što treba, bombardovaću auditorijum objavama na društvenim mrežama, kako bi se moji radovi lakše uočili. Njihove cene ću zacementirati na dostojanstvenu razinu, makar krepala i njima zatrpala tuđe podrume (jer moj nije dovoljno uslovan za skladištenje). Druškaću se sa kustosima, ili prestati da ih ocrnjujem po novinama, kako bi me ponekad pozvali da nastupam u njihovom aranžmanu. Štampaću i publikacije o svom opusu, da me niko ne zaboravi… U najgorem slučaju, ceniće me nakon moje smrti, što je slamka spasa i za veće pesimiste.
A šta ako ipak odustanem od karijernog napretka formalnog tipa? Ništa. Biću to što sam oduvek i bila – neko ko nosi štrikeraj u svakoj prilici i produkte tog rada poklanja, da ne bi zakrčila mentalni i fizički prostor novih (po)rađanja. Biću i dalje „novinarka“ i „vajarka“. Ili samo Nikoletićka, formulacija u koju spada sve iskazano, kao i neki budući „uspesi“, ko zna kakve provenijencije.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs