Srbija kao privatna država

Da li ste primetili da Srbija postaje „privatna država“ Aleksandra Vučića? Nema nikakve dileme da sve važne odluke (i ne samo one) donosi isključivo jedan čovek – Aleksandar Vučić.

Ne samo što kao nesporno najmoćniji politički lider u zemlji Vučić odlučuje o maltene svim političkim temama kao što je termin za beogradske izbore, Vučić rešava i sva iole značajna ekonomska pitanja.

Tako smo mogli da vidimo da su ruševine generalštaba praktično „već date“ američkim investitorima bliskim Donaldu Trampu (mada ministar Vesić nevešto izbegava da to potvrdi), po receptu Beograda na vodi, bez plaćanja, za mali državni udeo u budućem hotelskom kompleksu.

Mnogo drastičniji primer je pitanje eventualne izgradnje nuklearnih elektrana. To pitanje je od suštinskog značaja za budući razvoj Srbije; bilo kakva odluka bi morala da se nađe u strateškim dokumentima o kojima bi se vodila javna rasprava. U postojećim dokumentima, kao i u nacrtu famoznog „Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana“ (u čijoj izradi su učestvovali konsultanti koje je plaćala EU), nuklearna energija se ne pominje kao rešenje naših energetskih potreba, jer je u pitanju skupa tehnologija koja bi dovela čak i do smanjivanja društvenog proizvoda. Koliko je taj dokument realan i koliko uopšte ima smisla, za ovu priču je sporedno.

Naravno, to nije predstavljalo nikakvu smetnju Vučiću da prilikom posete samitu posvećenom nuklearnoj energije u Briselu saopšti da ćemo graditi (bar) 4 modularne nuklearne elektrane snage 1.200 MW i da je u tome budućnost, a da to moramo, jer „veštačka inteligencija“ troši ogromne količine struje (veliko je pitanje koliko će Srbija, sa drastičnim padom broja stanovnika, u budućnosti uopšte to koristiti).

Ne samo što Vučić odlučuje o svim manje-više važnim ekonomskim odlukama, nego je praktično ukinuta procedura javnih nabavki prilikom izbora izvođača, iako nam na tome ozbiljno zamera Evropska komisija, jer je to deo (i to važan) pregovaračkog okvira za članstvo u EU.

Naravno, kada god se poslovi „teški“ i po nekoliko milijardi evra ugovaraju mimo javne i transparentne procedure, postavlja se i pitanje korupcije. Ne radi se samo o „unutrašnjoj“ korupciji, odnosno o tome da li su i koliko novca uzeli oni koji odlučuju i vlasnici povlašćenih domaćih firmi koje se angažuju kao izvođači i podizvođači. Vučić davanjem značajnih državnih poslova ili resursa mimo procedure, kao što odlično ilustruje slučaj generalštaba, pokušava tako da „kupi“ naklonost zapadnih centara moći. Generalštab treba da „namiri“ dva ključna čoveka Donalda Trampa, Kušnera i Grenela, očigledno računajući na blagonaklon tretman u slučaju njegove pobede.

To nije prvi put da se dodeljuju „dilovi“ određenim kompanijama koje imaju direktne kontakte sa najvišim nivoima vlasti neke strane države. Počelo je sa Behtelom i famoznim „Moravskim koridorom“, koji će nas umesto predviđenih 750 miliona evra koštati preko 1,5 milijardi evra, čime je po svoj prilici „kupljen“ sastanak sa Trampom u Beloj kući. Nije nimalo slučajno što će se deo kolača oko izgradnje beogradskog metroa dodeliti bez ikakve javne nabavke francuskoj kompaniji Alstom, niti što Srbija pregovara o kupovini novih francuskih lovačkih aviona „rafal“ teškoj više milijardi evra (to nisu jedini značajni poslovi koji su u poslednjih par godina dobile francuske firme). Nije isključeno da je na taj način „obezbeđen“ kontakt Vučića sa Makronom, s kojim ima bližu komunikaciju od drugih lidera značajnih evropskih država.

Posle skoro 12 godina vlasti, Aleksandar Vučić je pod svoju kontrolu stavio sve ne samo političke već i ekonomske tokove (bar one koji zavise od države). Te mehanizme Vučić koristi ne samo da bi drastično uvećao bogatstvo novokomponovane naprednjačke elite, već i kako bi kupio uticaj i u najmoćnijim državama. Srbija se tako pretvara u Vučićevu „privatnu državu“. Kako ćemo iz toga izaći i sa kakvim posledicama, pitanje je na koje teško može da se odgovori.