A beli listići?

Za početak, evo jedne relativno kratke i apsolutno neistinite priče iz života.

Na jednoj svadbi se posvađali muzičari, oko repertoara. Orkestar se raspao, ali niko nije napustio svadbu, već je pola orkestra otišlo na jednu, pola na drugu stranu sale. A onda su i istovremeno i glasno svirali: jedni jedne, drugi druge pesme. Naravno, to nije dugo trajalo. Sa svadbe su veoma ubrzo otišli i ljuti mladenci i još ljući gosti. Legenda kaže da muzičari, eno, i dalje zajedno kakofonišu, još uvek se nadajući nekom bakšišu.

E, dakle. Pripovedanje ove izmišljotine sasvim pogoduje nameri da se preskoče dosadna smatranja o onima koji su u aprilu bili suprotstavljeni – kako vlasti, tako i međusobno. U sukobu između izbornog „išta“ i „sve ili ništa“ bilo je šta je bilo i biće šta će biti. Pride, u vazduhu vise i neka romantična nadanja da će onim biračima, koji su predizborno smešteni u trafostanice i ulične adrese sa brojem 0 (i slovima – nula), biti regulisan boravak u biračkim spiskovima. Što je i humano, jer sve je bolje od njihovih bolnih patnji, uzročenih tim izbornim beskućništvom.

U celoj toj poziciono-opozicionoj gužvi – u osnovi kreiranoj iz jake potrebe da neko, ipak, u dobrom raspoloženju potpisuje ugovore i fakture za EXPO i slične oblike kvantnoga napretka glavnog grada – zaboravljeni su slavni beli listići. Mitski rušioci mitske demokratije iz predvučićevskih vremena, gde su sada, šta rade? Zar je moguće da se u aprilskoj borbi između Snaga izlaska i Snaga bojkota nije pojavila i stara dobra Bela Snaga: ona koja bi se sa prezrenjem odnosila kako prema ideološkoj čistoći svih protivnika režima, tako i prema Režimu samome? Te bi, u skladu sa svojim čvrstim stavom, ta grupacija pozvala istomišljenike na još čvršći protest, manifestovan ubacivanjem nevažećih listića u beogradske glasačke kutiju, a sve do konačne, čvrste i važeće pobede Centra nad Periferijom. Nego, eto, ništa od toga: beli listići su obeleli skroz, do svog nepostojanja.

A da kojim slučajem (pustimo mašti na volju) belih listića ipak ima – prošli bi bolje nego ikada u savremenoj istoriji. Vlast bi se upirala da ih maksimalno promoviše, zbog što većeg broja izašlih na izbore, pa u kom god da se agregatnom stanju ti izašli nalaze. Deo opozicije koji je za bojkot bi ih takođe podržao, jer na taj način potencijalna nebojkotna manjina u gradskoj skupštini možda ne bi prešla cenzus. A i učesnici izbora iz redova opozicije bi ih odobravali, kao egzotični dokaz da bojkot, zapravo, nema podršku. Na taj način bi se moglo doći i do mogućeg TV spektakla, u kome tri predstavnika tri struje belih listića jedni druge napadaju zato što su kupljeni: od strane vlasti; od opozicije 1; ili od opozicije 2. Time bi smisao ovakvih izbora u ovakvom Belom Gradu dobio svoj puni simbolički dokaz po pitanju istovremene nameštenosti i demokratičnosti.

Pazi sad ovo – „Beo listić za BeoGrad“! Eto ga i slogan, izlete bez da smo pobeleli od njegovog traženja. To je zato što su propagandni potencijali u slučaju belih listića neprebrojivi. Pa recimo: uz malo dodatne dekoracije, oni automobili sa natpisom „BELI“, što idu okolo ubirajući kazne za potrebe opelješene gradske kase – mogu postati pokretni bilbordi na kojima piše „BELI listići“. Nadalje, mogao bi se pronaći i nekakav kriminalu sklon sponzor za ovu opciju, jer kad se na svačemu belom lepo zarađuje, što ne bi i na belim listićima. Pa čak i za izbore regrutovani doktori u belim mantilima, dostojni naslednici onomadnjeg (takođe!) Belog, mogu tvrditi da su beli listići samo njihova zabludela kolorna frakcija, nastala iz neshvatanja izbornog značaja ravne zemlje i reptilijanske zavere…

Tako da eto. Da ne nabrajamo više, jer popunismo ovaj na početku beli list magazinske hartije. Zaključka nema, jer dok ovaj tekst nastaje, ni belih listića – nema. Ali, ako se oni ipak pojave, a pre majskog izlaska Nove ekonomije na kioske, to znači da je đavo odneo i ovu šalu. I da je to možda onaj isti đavo što zna da posvađa orkestre na svadbama. I to bez bakšiša.

Đavo bi ga znao.