Ta mala, nebitna reč – Ustav

Ustav je najviši pravni akt jedne države. To je krovni pravni dokument sa kojim se usklađuju svi ostali pravni akti, a samim tim i životi građana koje ti pravni akti uređuju. Jedan jako bitan dokument, reklo bi se. I u većini zemalja i jeste, ali ne i u Srbiji.

Po ugledu na Titovu maksimu „Ne moramo se držati zakona ko pijan plota“, mi se ne držimo Ustava ko pijan plota, štaviše, ne držimo ga se skoro uopšte. Pa ipak, trudimo se da se, kao, pravimo da je to bitan dokument i da ga se pridržavamo, pa i da ga štitimo ako treba, jer bilo bi malo nezgodno pred svetom da vide kako ga u stvari tretiramo.

Na ustavobraniteljskom zadatku ovih dana je bila, potpuno neverovatno, predsednica parlamenta Ana Brnabić. Kada joj je opozicija uručila svoje predloge u cilju sprovođenja mera ODIHR-a, koje bi trebalo da obezbede regularno održavanje izbora, Brnabić je odgovorila da su predlozi neprihvatljivi jer su neki od njih – neustavni.

Dakle, u pregovorima u kojima se suštinski govori o tome kako da se vlast natera da ne krade na izborima i kako da se obezbedi koliko-toliko regularno glasanje u izbornom sistemu koji je u potpunosti devastiran, državna, ali pre svega stranačka funkcionerka Ana se poziva na „neustavnost“ pojedinih predloga. Da nije licemerno i uvredljivo, bilo bi smešno, a da nije ni licemerno ni uvredljivo ni smešno, bilo bi tragično.

Jer, podsetimo se, funkcionerka Ana se zaštite Ustava ne seti nijednog od 365 dana u godini kada njen, kako ga zove, šef, a naš predsednik države, do podneva prekrši svoje ustavna ovlašćenja bar 15 puta, čisto kao zagrevanje. On odlučuje o respiratorima, on odlučuje o jeftinom parizeru, on odlučuje gde će i da li će da se pravi neki put, on se pred kamerama gađa milionima dok dogovara nove projekte, on saopštava tragične vesti, on saopštava lepe vesti, on vodi kampanju za jednu političku opciju sa pozicije predsednika republike…zapravo je mnogo lakše pronaći one retke izuzetke kada se kreće u svojim ustavnim okvirima i deluje u skladu sa ustavnim ovlašćenjima, te smo došli do paradoksalne situacije da čak i za Tomom Nikolićem žalimo kao za predsednikom koji se ponašao – kao predsednik. Tu i tamo podeli neko ordenje, poseti neki revijalni događaj na kojem odvali poneku glupost zgodnu za zezanje na internetu i toliko. Predsednik za poželeti.

Stoga bi trebalo što pre pristupiti izmenama Ustava, ali ne onako kako je to ranije pominjano u javnosti, da se sad ulazi u neke dubioze, javne rasprave i slično. Samo treba sadašnji status Ustava u Srbiji ozvaničiti i to je to. Da bude savetodavni dokument, ali nije tu ništa obavezno. Uzmeš povremeno ono što ti treba, kad ti treba, ali inače njegova primena treba da bude po  principu „može ako baš ‘oćeš, ali i ne mora“. Među nama, najbolje bi bilo kad bismo to štivo potpuno ukinuli, ali to je, bar za sada, malo nezgodno, prvo jer u Ustavu piše da je Kosovo naše, a drugo, međunarodna zajednica bi odmah počela da kmeči o urušavanju naše već urušene demokratije. Dakle, nije još trenutak, ali polako. Biće.

A s obzirom na to da je predsednik države u ovoj  zemlji sve i svja, pa zašto on ne bi bio i Ustav? Umesto one „Država, to sam ja!“, idemo i korak dalje – „Ustav, to sam ja!“. E sad, kako čovek može da bude Ustav, pitate se vi, ali ako isti čovek može da bude i vrhovni komandant i vrhovni lekar i vrhovni putar i vrhovni detektiv i vrhovni policajac i vrhovni pregovarač za sve, pa zašto ne bi mogao da bude i vrhovni pravni akt? Ne zaboravite da pričamo o zemlji u kojoj je vlast organizovala kontraprotest ljudima koji su protestovali jer već 20 godina nemaju pijaću vodu. Posle toga je sve moguće.