Biznis priča o plati

U kolumni obično pišem o nekim ličnim opservacijama i, koliko toliko, lepim stvarima jer je dovoljno negativnosti po internetu i bez mene. Dakle, samo o mirisnim poljima i cvetnome maju, što bi rekao Bora Đorđević. Retko kad dozvoljavam sebi da se upuštam u rasprave i nešto insistiram na svom mišljenju. Međutim, ovih dana, javnost se obrušila na gospođu koja je pričala neke „biznis priče“ u okviru kojih je istakla, u najmanju ruku, kontroverzan stav o plati, odnosno radu bez plate. Čitajući komentare, shvatam da je, osim manjeg dela koji ili brani njen stav ili pokušava da objasni da je njena izjava izvučena iz konteksta, većina javnosti neprijateljski raspoložena prema predmetnoj tvrdnji.

Iskreno, nisam našao vremena da slušam predmetni podkast da se uverim je l’ vađeno iz konteksta ili nije, a svejedno se neću pecati i nadovezivati na komentare drugih, niti ću zauzimati stranu u jednom ili drugom taboru. Ali ova tema mi je dala povoda da, nevezano za slučaj preduzetnice, iznesem svoj stav o važnosti i poziciji plate u životu svakog početnika u poslu.

Lično iskustvo od pre dve decenije, koje se ogleda u pripravničkom volontiranju u Prvom opštinskom sudu i započinjanje samostalne advokatske karijere bez jednog jedinog predmeta, čini me kompetentnim da se bar dotaknem te teme, a možda nekome moj savet i pomogne. I to višegodišnje traumatično lično iskustvo, koje se kasnije poklopilo i sa svetskom ekonomskom krizom, zauvek me je opredelilo u pravcu da nikom ne poželim da na taj način započinje svoj radni vek.

Bar iz ugla diplomiranog pravnika (o čemu sam jedino pozvan da govorim u daljem toku teksta), slučaj rada bez para od pre pomenute dve decenije nema baš mnogo veze sa radom bez para danas. Jednostavno, mi nismo imali izbora. Nego, preko dana volontiraš, a popodne i uveče gledaš šta da radiš da nešto zaradiš. A posla baš i nije bilo, osim da fizikališeš ili da nadripisariš, pa negde nekom uradiš ugovor za 50 evra (nije bilo malo u to vreme). Inače, da napomenem da je nadripisarstvo pored toga što je krivično delo, nekad bilo i sramota. A kako danas sramota više ne postoji, a to krivično delo se negde zagubilo u Krivičnom zakoniku, nadripisarstvo doživljava pun procvat. Ali drugi put o toj temi.

Danas za mlade pravnike, dakle, izbor ipak postoji. Mnogo je lakše naći pripravnički posao (plaćen, razume se) i tu pripravnici mogu posvedočiti. A nekad su reči pripravništvo i plata, bili oksimoroni, i nisu uopšte išli jedno s drugim. Danas je, na sreću, ipak drugačije i neka plata ipak postoji. Onda je samo pitanje kolika je ta plata i da li je dovoljna. I tu leži suština.

A ta suština je samo u tome šta ćete na početku staviti kao prioritet, da li platu ili vrstu posla koji radite, i da li ćete na karijeru gledati dugoročno ili kratkoročno.

Na primer, ako se sveže diplomirani pravnik opredeli da radi kod advokata gde će raditi samo izvršenja, i gde će po osam sati dnevno menjati ime i prezime dužnika, vrednost spora i tekući račun, i ako takvih predloga uradi, na primer, par desetina, njegovom poslodavcu će samo u jednom danu inkasirati hiljade evra prihoda od advokatske tarife. Ili, ako svakodnevno ide na ročišta povodom jedne iste vrste spora i izgovara uvek iste rečenice. I taj advokat ima račun da plati početnika daleko iznad proseka. Svima lepo. A predmetni pripravnik će za dve godine takvog rada naučiti jedno veliko – ništa.

S druge strane, rad kod poslodavca / advokata gde su teme raznovrsne i kompleksne pravne stvari podrazumeva najpre jednu dugotrajnu fazu učenja. Gde priravnik ne troši samo svoje vreme na uvežbavanje pisanja nekog ugovora ili pravnog mišljenja, već troši i vreme mentora koji taj akt mora besomučno da čita, pregleda, komentariše i ispravlja u „treku“. I izrada jednog kompleksnijeg ugovora može da traje danima i nedeljama. A mentor ga, s druge strane, može napisati sam za nekoliko sati. E, tu početnik ne može da ima istu platu kao onaj iz prethodnog dela teksta.

Da je meni kao početniku imao ko da ponudi rad u nekoj opštini ili ministarstvu u to vreme, u velikoj meri bi mi tada olakšao život i učinio moju drugu polovinu dvadesetih znatno stabilnijim, ali ne smem ni da pomislim gde bih bio danas i u kom pravcu bi se moja karijera razvijala.

Elem, pre neki dan, mlađe dete me upita da li bih više želeo milion evra u kešu ili jedan cent koji se duplira jednom dnevno u trajanju od 30 dana. Onako u prolazu, ne razmišljajući, izjasnim se za prvu opciju, na šta mi je dete, jedva čekajući, saopštilo da sam se baš, baš prešao. Vratim se, zajedno uključimo kalkulator i dođemo do toga da ako se jedan cent duplira 30 puta, dobija se oko 10 (slovima: deset) miliona evra.
Šta je fora. Ako vam je u startu samo plata najvažnija stvar, velika verovatnoća je da ćete ceo život raditi za platu. Ako je to cilj, onda ništa.

Dragan Milić je advokat.  Pruža usluge pravnog savetovanja i zastupanja pravnih i fizičkih lica naročito u oblastima autorskog prava i industrijske svojine, medijskog, internet i IT prava, uključujući zaštitu podataka ličnosti i pravno savetovanje vezano za implementaciju GDPR-a u poslovanje domaćih i stranih pravnih lica.