Kome smeta jak Evrosong?

Pesma Evrovizije. Za neke lepa porodična tradicija, za neke manifestacija bluda i razvrata. Gledaju je i jedni i drugi, ali i svi oni između.

U pitanju je jedan od produkcijski i sadržinski najvećih događaja na svetu i već to je dovoljno da privlači pažnju kako onih koji vole lake note, tako i onih koji cene „prave muzičke vrednosti“, iako vam ovi potonji ni za živu glavu neće priznati da gledaju Pesmu Evrovizije. A gledaju. Tu su i oni koji će sa ponosom na društvenim mrežama saopštiti da „oni to ne prate“, kao da je, valjda, neki poseban karakterni kvalitet ako ne gledaš nešto što je trenutno popularno i za šta bi ti se morao udeliti orden ili makar kakva plaketica. Tu su i oni koji gledaju, ali tvrde da tu apsolutno nema nikakve kvalitetne muzike, pošto inače slušaju samo klasiku, bosa-novu i prvoklasni norveški black metal, a ovde su samo malo svratili da se ponovo uvere koliko je njihov muzički ukus prefinjen i superioran. 

Sa druge strane, mnogo je (verovatno i većina) onih koji Pesmu Evrovizije doživljavaju onako kako je ta manifestacija i zamišljena. Šareni, veseli kolažni program koji ne treba shvatati previše ozbiljno. Mada je i to sada upitno, pošto je tokom godina, shodno popularnosti, Evrovizija postala i poligon za slanje određenih poruka, pre svega onih koje se odnose na različite seksualne orijentacije i alternativne životne stilove. A te poruke jesu ozbiljna stvar i svode se na to da nije teško prihvatiti drugačijeg od sebe ako te on ničim ne ugrožava. Iako ovo deluje kao nešto što bi trebalo da se podrazumeva, rastuća mržnja i netrpeljivost kako na makronivou, tako i na najrazličitijim mikronivoima, pokazuju da nije tako. Zato Evrovizija bar u tom delu jeste značajna. Bilo da je u pitanju pripadnik LGBT populacije ili ljubitelj muzičkog žanra i životnog stila koji je tebi potpuno stran, ona poručuje – živi i pusti druge da žive, drugačiji ljudi postoje i nisu toliko strašni, evo gledaj!

Što se muzike tiče, iako joj mnogi psistupaju kroz stereotip da tu nema ničeg kvalitetnog, Evrovizija i te kako može da ponudi i zanimljivu muziku ako si dovoljno otvorenog uma da je zaista preslušaš i saslušaš. A tu je i takmičarski momenat koji programu daje dodatnu draž. Jeste donekle besmisleno takmičiti se u nečemu kreativnom kao što je muzika i to možemo videti u činjenici da čelnici Evrovizije ni posle gotovo 70 godina ne uspevaju da pronađu dovoljno pravedan način ocenjivanja i bodovanja pesama. Prosto nije moguće na taj način ocenjivati nešto što se na kraju kod svakoga od nas svodi na „sviđa mi se/ne sviđa mi se“ dihotomiju, tako da je najobjektivnije što možemo očekivati da se većini nas u isto vreme nešto svidi ili ne svidi i da se to sviđanje ili nesviđanje prelije u one zvanične rezultate izražene brojkama.

To je idealna situacija kakva se ponekad desi (kao u slučaju naše Marije Šerifović ili finskog benda Lordi), ali se češće ne desi, kao u slučaju ovogodišnjeg šampiona Nema i vicešampiona Bejbi Lazanje. E, onda kreće nova igranka, pa je i ove, kao i skoro svake godine,  neko pokraden, neko je nešto nameštao ili je, u najblažem slučaju, nekome učinjena nepravda. S tim što je sve to, da budem pošten, ove godine još i imalo podlogu u realnosti, za razliku od nekih ranijih godina. Takođe, ove godine je upliv politike možda bio i veći nego ikada ranije, što i nije čudno s obzirom na izuzetno zategnutu situaciju na globalnom nivou, ali onda kao organizator imaš manje-više dve opcije na raspolaganju: ili se pobrineš da upliva politike nema ni u kom obliku, što je i zvanični stav manifestacije, ili pauziraš takmičenje, kako iz tih organizacionih razloga, takođe – i pre svega – iz pijeteta prema svim žrtvama aktuelnih geopolitičkih previranja, kojih je odavno već previše.

Tada sigurno ne bi bilo politike na Evroviziji, ali bi taj korak bio najpolitičkiji potez u dugoj istoriji Evrovizije. I to potez sa veoma dobrim ciljem.