Rio Tinto se budi

Dve godine pošto je tadašnja premijerka Ana Brnabić izjavila da je „za njenu Vladu na projekat Jadar stavljena tačka“, mastilo sa te tačke krenulo je da se sliva, napravivši od nje dugo očekivani zarez.

„Očekujem da sledećeg meseca politički i poslovni lideri dođu u Beograd da formalno najavimo početak projekta Jadar“, izjavio je pre par nedelja Aleksandar Vučić za Fajnenšl tajms, govoreći dakle o ovom sada mesecu, julu.

Šizma između ove dve izjave jedne iste vlasti ne može biti veća, ali niti to ikog iznenađuje niti iko za to mari. Jednostavno, svi su znali da je vlast sve ovo vreme, kako drugačije reći nego – lagala.

Najvažnija izjava, ako se i ona ne pokaže lažnom, iz intervjua FT-u nije zapravo Vučićeva, već ona Siniše Malog – da će Srbija zabraniti izvoz litijuma.

To bi moralo da znači – mada opet, kod nas je sve podložno relativizaciji – da će sav iskopani jadarit kad se pretvori u litijum, morati da bude ugrađen u neke proizvode, odnosno baterije, da bi mogao da napusti Srbiju. To bi dalje moralo da znači da će u Srbiji biti izgrađena fabrika koja će proizvoditi baterije za 1,1 milion automobila godišnje, pošto je to prema Vučiću kapacitet kojim će raditi Rio Tintov rudnik.

To je, perspektive radi, jedan i po puta više električnih vozila nego što ih je napravila čitava Folksvagen grupa prošle godine.

To je svaki treći električni ili hibridni auto prodat u Evropi u 2023, uključujući i sve kineske i američke marke.

To je tri puta više automobila od starog kapaciteta Fijatove fabrike u Kragujevcu, kojim ta fabrika zapravo nikad nije ni radila.

To je otprilike onoliko automobila koliko bi kompanija Tesla htela da pravi u svojoj gigafabrici u Berlinu, kad bi joj dozvolili da poveća kapacitet, čemu se meštani inače protive.

To je, dakle, jako puno baterija.

Dve godine blokade na rudnik litijuma u Srbiji, uparene sa rapidnim zaoštravanjem odnosa između Kine i Amerike i posledično između Kine i Evrope, učinile su poziciju Srbije u pregovorima oko ovakvih fabrika povoljnijom nego što je bila. Evropi se žuri da se oslobodi kineskog uticaja, a taj uticaj je dramatično vidljiv baš na pitanju litijuma koji se u Evropi praktično ne proizvodi, već EU za svoje baterije zavisi od Kine. To je razlog zašto su ambasadori svih vodećih evropskih zemalja toliko zalegli za Rio Tintov rudnik u dolini Jadra, zašto je nemački poslanik pre par nedelja nahvalio srpske vlasti i zašto sad nikom ne smetaju ni korupcija u javnim nabavkama, ni podjarmljeni mediji ni izborne nepravilnosti, pa se čak ni Kosovo ni Rusija više ne pominju, sve dok ovo ne bude rešeno.

Pitanje je, međutim, koliko će Srbija na kraju stvarno dobiti. Iako Vučić pominje kompletan proizvodni lanac, sva je prilika da će osim, komparativno gledano, relativno skromne proizvodnje Fijatovog električnog „pande“ u Kragujevcu, sve ostati na proizvodnji baterija. I, opet, koliko baterija? Ako bi odavde krenule baterije za tih 1,1 milion automobila godišnje, možda bi se i moglo govoriti o poslovnom uspehu. Ali, to deluje utopistički. Pa je na to Vlada Srbije InoBatu, proizvođaču baterija u delimičnom vlasništvu Rio Tinta, još odobrila i subvencije od 419 miliona evra da otvori fabriku u Ćupriji. Dakle, umesto oni da daju novac nama, mi ga dajemo njima. Kolika je tu onda korist za nas?

Koliki će deo te novostvorene vrednosti jednom kada taj rudnik i te fabrike počnu da rade, zapravo proći kroz srpsku privredu? Koliko će se preliti državi kroz porez i kroz rudnu rentu, kolika će biti plata radnicima, koliko će novca ići lokalnim dobavljačima i partnerima, ili će Srbija ostati sirovinska baza sa iskopanom zemljom, a gotovo sva tržišna vrednost izrudarenog litijuma, proizvedenih baterija i napravljenih automobila zaobići i građane i privredu i državu?

Naš litijum se može kopati samo u Srbiji. A fabrike se mogu praviti bilo gde, pa i u Srbiji.

Sve to naravno ako rudnik uopšte može da se napravi bezbedno, što je pitanje na koje tek treba da čujemo odgovor, kada za početak saznamo imena stručnjaka koji su potpisali Rio Tintovu studiju o uticaju na životnu sredinu.

Ali, i ako može, ostaje ključno pitanje – da li verujemo našim vlastima da će investitora zapravo primorati da ispoštuje sve što u toj studiji i projektima stoji. Jer ako ne verujemo, onda je nevažno da li je to moguće. Onda je nemoguće.