Kad je kriza i marže su dobre

Ima li Srbija nisku ili visoku inflaciju? Ima li Srbija niske ili visoke marže? Ako pitate predstavnike države, čućete jedan odgovor pre šest meseci kada je inflacija bila dvocifrena, a potpuno drugi odgovor danas kada je inflacija u granicama cilja Narodne banke Srbije, odnosno relativno niska.

Sve bi to bilo normalno da odgovor nije bio da su marže visoke sada kada je inflacija niska, a da su bile niske onda kada je inflacija bila visoka! Ne deluje vam smisleno? Zato što nije.

Prošle godine dok su cene hrane divljale, Narodna banka Srbije tvrdila je, kao što i dalje tvrdi, da su marže trgovaca velike. Dakle, kad odete u supermarket, da je cena koju plaćate zapravo mnogo veća od one koju biste morali da platite da bi svi u lancu proizvodnje i dalje ostvarili zaradu. Tvrdnja NBS je i tada i sada bila da trgovci zapravo zidaju cene više nego što bi morali.

Ali ono što je iznenađujuće – u to vreme Ministarstvo trgovine, kao i cela Vlada Srbije, tvrdili su, zajedno sa Republičkim zavodom za statistiku, da marže zapravo uopšte nisu visoke, da mi imamo normalne marže i da u tom delu našeg tržišta ne postoji nikakav problem.

Tada smo na jednoj strani imali Narodnu banku Srbije, a na drugoj strani Ministarstvo trgovine i Vladu Srbije.

Danas, kada su se cene primirile i nalaze se u normali, mi i dalje imamo Narodnu banku Srbije koja nije promenila svoju poziciju, ali je zato odjednom naprasno Vlada Srbije za 180 stepeni promenila svoj kurs i pre mesec dana odlučila da se složi sa Narodnom bankom i sada odjednom i ona smatra da su marže visoke, i to u trenutku kada cene rastu znatno sporije nego ranije.

Ono što će možda pažljivi posmatrač svih ovih događaja da primeti, to je da onaj ko je danas nadležan za to, kao što je bio i prošle godine, a to je Ministarstvo trgovine, ovog puta ćuti. Dakle, nadležno ministarstvo skoro ni reč da kaže. Jedini koji se ovom pitanju svom silom predao je premijer Republike Srbije Miloš Vučević.

Zašto je to tako? Da li Vlada Srbije zaista želi da se obračunava sa trgovcima koji su najednom postali njeni veliki neprijatelji, dok prošle godine to nisu bili, ili je u pitanju nešto drugo?

Ono što možemo da primetimo jeste da ovog puta za razliku od ranije mi nemamo nijedan plan koji Vlada Srbije predlaže, kao što je prošle godine bila Bolja cena. Nemamo nijednu inicijativu da se nešto reši. Ono što mi imamo su pozivi na nekakve istrage i neka zgražavanja i prazne pretnje. A šta će se konkretno primeniti, to još nismo čuli. A zašto nismo?

Nismo jer, kao što znamo, Vlada Srbije u poslednjih 10 godina kao glavnu svoju medijsku strategiju ima medijsku diverziju. Svaki put kada je suočena sa nekim problemom, ona pribegava toj taktici. S kojim problemom je onda ona suočena sad?

Sa problemom masovnih protesta protiv Rio Tinta, odnosno kopanja litijuma, i kao i obično Vlada Srbije zapravo u javnost lansira temu visokih cena i temu marži kako bi skrenula pažnju javnosti sa onoga što je za nju danas opasno a to je pitanje rudnika u dolini Jadra.

Zbog toga, kao i ranije, kada su lansirane medijske diverzije, ni ovog puta ne možemo očekivati bilo kakav konkretni potez ili bilo kakav konkretan rezultat. Tako je bilo i kad se rušila Grdelica tri puta zaredom, pa je vlast pričala o zaverama i najavljivala tobožnju istragu BIA o ovom slučaju, a tako je i danas.

I sad navodno Vlada zove BIA da ispituje što su marže visoke. Iste one marže koje im prošle godine nisu bile visoke. I rezultat će biti isti. Ćorak. Prazan pucanj koji glasno zveči, ali ništa ne radi. Kao i sa Grdelicom, tako će i sad pitanje marži i lažnog angažmana BIA biti brzo zaboravljeno kako opasnost bude prolazila.

Zato, ma koliko da je pitanje marži zapravo važno i ma koliko da je svima interesantno, ovaj put bi ponuđeni mamac valjalo odbiti i vratiti se na ono što nam je danas zapravo važno: Hoćemo li ili nećemo litijum?