Ravnodušan prema plaču

Mislim da niko nije bolje opisao Boru Đorđevića i njegov uticaj na muzičku scenu Srbije i Jugoslavije od Petra Pece Popovića u kultnoj RTS-ovoj emisiji Rokumenti, koja je snimana u prvoj polovini devedesetih, a čiji je Popović bio scenarista. Bio sam osmi razred i sećam se da sam tu i skoro sve ostale epizode o glavnim protagonistima jugoslovenske rok scene snimao na VHS i gledao iznova i iznova, tako da sam uvod u emisiju posvećenu Bori znao napamet.

Peca ga je opisao kao pesnika prećutane strane života, najvećeg novousmenika gradskog asfalta, Gavroša sa barikada svih naših nesporazuma. Šumadijskog razarača koji predugo deluje u čudesnom lavirintu estradne politike i krajnje politizovane estrade. Decenijama pod unakrsnom vatrom između euforija i osporavanja. Otpisivanog, zabranjivanog, poročnog, pažljivo čitanog i slušanog, cenzurisanog, ali nikad zaustavljenog. Više puta sudski ganjanog, neuganjanog. Udaranog, ali nesrušenog. Naposletku, okarakterisao ga je kao pesnika koji je uveo ulicu u pesmu, Rock and Roll izveo na ulicu, pa odatle sve skupa odveo u politiku.

A politika je bila neodvojivi deo Borine angažovane poezije. Veliki protivnik Doživotnog predsednika i tadašnjeg establišmenta. Sudbina se poigrala da svoje upokojenje dočeka u istoj bolnici kao i „Građanin celog sveta“. A i sam pesnik se pred kraj života našalio na račun „Plavog voza“, poigravajući se sa tom malom simbolikom.

Bora je davno za sebe izjavio da nije klasičan pesnik slomljenog srca, mirisnih polja i cvetnoga maja, već je pesnik koji voli neke druge stvari i inspiracija mu dolazi sa drugog mesta. Njegova poezija je bila sirova, njegove rečenice kratke i ubojite. I ljubav svih oblika i značenja kao večitu inspiraciju nikada nije ulepšavao već je prikazivao ogoljenu, iskrenu i slepu, sa svim svojim manama i zabludama. Zbog toga je i bio toliko poseban, kao kantautor, ali i maestralni izvođač.

A što se tiče izvođenja muzike koju je takođe stvarao, ona je nešto do te mere autentično, da u kombinaciji sa njegovom nefiltriranom poezijom zaslužuje posebno poštovanje i vrhovno mesto na pijedastalu srpske, ali i jugoslovenske muzičke scene. Jedan od prvih koncerata na koji sam kao tinejdžer samostalno otišao je bio baš koncert Riblje Čorbe. Čini mi se da i dan danas u svojoj glavi mogu da čujem kako zvoni uvodni Džindžerov G mol iz „Zvezde potkrovlja i suterena“ sa kojom pesmom su u to vreme otvarali nastupe. Zvuk koji me je zauvek začarao i događaj posle kog u mom životu više ništa nije bilo isto.

Pre tri godine na Tašu je bio priređen koncert Riblje Čorbe sa gostima u čast Miši Aleksiću. Emotivno, vrelo julsko veče, nakon više od godinu dana karantina i ograničenja. Bora je sedeći odradio koncert u čast legendarnog basiste, vidno slabog zdravlja, ali ga glas ni jednog trenutka nije izdao. Shvatajući značaj događaja, na Taš smo poveli i sina. Bio je mali, znao je tada svega dve ili tri pesme Čorbe, ali mi je na koncertu čvrsto obećao da će zapamtiti taj trenutak, gde je bio, koga je gledao i šta je slušao. I zapamtio je!

Bezbroj je stihova koje bi bilo prikladno pomenuti u ovom trenutku i nijedan ne bi bio pogrešan. Od Lutke sa naslovne strane, sa kojom pesmom je Bora na velika vrata ušao u legendu, preko Anđela, pa do poslednjih hitova kojima je pesnik nagoveštavao da će doći trenutak kada više nećemo moći da uživamo u koncertima Riblje Čorbe.

Nesagledivo veliki opus nam je ostavio ovaj važan autor i saučesnik rok istorije, čiju veličinu će tek generacije koje dolaze moći da sagledaju na pravi način. A ja bih, kao njegov savremenik, dozvolio sebi da u ovom trenutku, kada se pozdravljamo sa pesnikom, podsetim na možda najkultniji i najspontaniji koncert koji je ikada održan u Jugoslaviji, čiji akteri su bili nosioci muzičke umetnosti te zemlje, metaforički prikazujući kompleksnost i jednostavnost, bliskost i daljinu jednog naroda u isto vreme. Bora i Arsen, održali su magičan koncert u Pozorištu na Terazijama, davne 1987. godine, pevajući neizmenično svoje hitove. Arsen je ukazao čast Bori i s njim otpevao Lutku, dok je Bora svojim moćnim glasom doprineo genijalnim Arsenovim stihovima iz pesme „Takvim sjajem može sjati“.

Iako pesma dakle nije Borina, već Arsenova, „Takvim sjajem“ mene asocira na Boru. I baš iz razloga da ne bih favorizovao bilo koju, među stotinama Borinih pesama koje na našim prostorima svi znaju, ovu kolumnu posvećenu pesniku završavam pomenom ove Arsenove pesme koju su umetnici zajedno izveli. Suze u Borinim očima tokom emitovanja nastupa na „Terazijama“ u emisiji RTS-a povodom Arsenove smrti 2015-te, opravdavaju moj izbor. Takođe, stihovi iz „Takvim sjajem“ i maestralna interpretacija ujedno su odgovor svima onima koji iz svojih niskih perspektiva neosnovano sumnjaju da je Borisav Bora Đorđević izašao iz legende.

Dragan Milić je advokat.  Pruža usluge pravnog savetovanja i zastupanja pravnih i fizičkih lica naročito u oblastima autorskog prava i industrijske svojine, medijskog, internet i IT prava, uključujući zaštitu podataka ličnosti i pravno savetovanje vezano za implementaciju GDPR-a u poslovanje domaćih i stranih pravnih lica.