Ko u Srbiji živi dobro, i zašto

U zemlji Srbiji se dobro zarađuje, odlično se živi i zato nema volje da se bilo šta menja. Kako to kad su cene u Srbiji u poslednje tri godine porasle za čitavih 53 odsto, dok su u bogatoj Evropskoj uniji za to vreme porasle svega 24 odsto? Kako kad rast plata, a posebno penzija, ne prati ovaj rast cena? Kako kad je prosečna plata svega oko 850 evra, ali većina zaposlenih prima oko 600 evra? Kako kad je gorivo u Srbiji skuplje nego u zemljama regiona? Kako kad je cena stanovanja porasla 43 odsto?

Odgovor je lak i jednostavan: prva rečenica uopšte se i ne odnosi na građane Srbije. One „obične građane“ kako se kolokvijalno nazivaju svi ovi što žive od svoje plate, snalaženja, svakodnevnog krpljenja. Ne. Oni su statistička kategorija na koju se odnosi ona sad već čuvena „minimalna potrošačka korpa“.  U toj korpi imate, recimo, ispod tri kila pilećeg mesa za tročlanu porodicu, 200 grama džigerice i 300 grama suvih rebara. Mesečno. Ima i kilo pirinča, tri litra mineralne vode, dvesta grama limuna i još desetak artikala u sličnim količinama.

Dakle, minimalna potrošačka korpa kao merilo bilo čega je čista besmislica. A ni nju ne može da pokrije minimalna plata. Pa zar bilo ko treba tako da živi? Šta fali, pita se ministar finansija Siniša Mali, kome opozicioni poslanici u Skupštini Srbije u lice nabrajaju šta je sve sam uspeo da stekne u ovoj tranziciji.

Samo maliciozni tvrde, kaže Siniša na ružičastoj televiziji, da tročlana porodica celu minimalnu korpu mora da kupi od jedne plate. A prećutkuju da njih troje, poentira ministar, imaju tri plate. Ako tu ima dete i nezaposleni, šta možemo. A koliko ljudi u Srbiji prima minimalnu zaradu? Prošle godine u avgustu Siniša Mali je tvrdio da je prima oko 250.000 zaposlenih. Ove godine u avgustu iznosi podatak da je reč o svega 114.000 zaposlenih. Ko će ga znati.

Koja god cifra bila tačna, jer se više ni u jednu ne možete pouzdati, to nije ni bitno. Ko, dakle, živi dobro u Srbiji? Pre svega, predstavnici nove klase koja se stvorila tokom poslednje decenije. Napravili su unosne poslove, dobro se umrežili i uvezali, dobili da rade za državu ili sa državom, a to znači pod kontrolom SNS vlasti. Grade puteve, infrastrukturu, stanove i poslovne prostore, posluju, trguju i ostvaruju milionske profite. Žive svoje zlatne godine, zahvaljujući činjenici da su pravilno odabrali stranu i pokazali kooperativnost i lojalnost.

Žive dobro i čuveni strani investitori. Dogovore se na nadležnom mestu (svi znamo koje je to mesto, jer postoji samo jedno), dobiju unosne poslove, povrh toga i masne subvencije, pa ne moraju da plate zemljište, radnike, infrastrukturu, šta se već dogovore sa nadležnim mestom kome, logično, zauzvrat pružaju bezrezervnu podršku.

Država se za te infrastrukturne projekte i te subvencije zaduži na međunarodnom tržištu, sada uz visoke kamate, pa uloži taj novac u domaće nove tajkune koji to znaju da cene i strane investitore, a dugovi sa sve kamatama ostaju onima koji kubure sa potrošačkom korpom, minimalnom ili prosečnom, to su samo nijanse. Oni će solidarno da vraćaju.

Dobro u Srbiji ide i bankama. Samo tokom prošle godine profit banaka skočio je za čitavih 40 odsto u odnosu na 2022. i premašio milijardu evra, uz procenu da bi ovogodišnji profit bankarskog sektora mogao da dostigne i milijardu i po evra. Zarađuju banke i u zemljama Evropske unije, ali im se tamo uglavnom oporezuje ekstraprofit. U Srbiji ne, obećana zemlja.

I povrh svega dolazi Expo 27. Tu će da se potroši…. Ko zna. Zasad predsednik države najavljuje 18 milijardi evra, ali krajnja cifra obavezno premaši plan bar za 10 odsto. Dakle, da zaokružimo na 20 milijardi. Sad je glavna društvena igra nove klase – ko će da se ubaci i da štrpne deo tog kolača, ogromnog i za evropske razmere.

Kad sve saberemo, u Srbiji pod naprednjacima žive dobro svi osim „običnih“ građana. Svako tu ima svoj interes, zarađuje mastan ekstraprofit, a dugove i kredite plaćamo svi mi koji nismo u tom lancu. Možda deluje paradoksalno, ali zapravo nije, logično je – interesne grupe u ovakvom klijentelističkom sistemu imaju vitalni interes da „obični građani“ žive što lošije. Da nemaju dobro obrazovanje, da imaju teškoće da se leče, da ne mogu da putuju i vide sveta, već da se prebrojavaju sa minimalnim i prosečnim potrošačkim korpama, gledaju da preguraju mesec i ne ostane im ni vremena ni nerava da se zapitaju – šta je ovo, zašto ja ovako živim?

Da bi im se pažnja dodatno preusmerila, izmisli se za njih jedna društvena igra pod nazivom „bolja cena“. Suština je da se pošalju po prodavnicama da jure te jeftine artikle, da budu srećni kad ih nađu i da žive u iluziji kako njihova država, eto, brine o njima. Zvuči neverovatno? Surovo? I jeste, pa šta?