I vodu bi pokvarili
Godinama unazad govori se kako će voda biti sledeći resurs oko kojeg će se voditi ratovi i ako to bude tačno, mi nemamo zbog čega da brinemo. Kao što nemamo nafte, proteklo leto pokazalo je da nemamo ni vode zbog koje bismo nekome bili zanimljivi. Istovremeno i obećavajuće i depresivno, zar ne?
Tačnije, imamo je, da budemo pošteni, onako tehnički gledano, ali se prema njoj odnosimo sa toliko malo obzira da je pravo čudo da nam iz slavina teče bilo šta, pa bila to i voda obogaćena crvima nematodama, kao što je slučaj u Novom Sadu.
A zagađujemo svi, od nas, običnih ljudi do teške industrije. Kao da sutra ne postoji, u reke bacamo šta stignemo kao da su najgore septičke jame, a ne izvor života, a vodovodni sistem je neretko u takvom stanju da su i pri malo jačoj suši havarije neminovne. Za zemlju koja za sebe tvrdi da može da hrani pola Evrope ili celu Evropu, zavisi koga pitate, nije nimalo pohvalno da pola države bude bez vode, ne samo pijaće već i tehničke, uključujući tu i zemljoradnike koji bi možda i mogli da hrane makar Srbiju, ako ne Evropu, kada bi za to imali uslove. Ali i za useve i za životinje potrebna je, između ostalog, voda, a za njom su mnogi seljaci ovog leta tragali u presahlim rekama, umesto u vodovodima iz kojih bi trebalo da se napajaju.
Država se poslovično nije preterano bavila rešavanjem problema, jer takav problem realno i ne može da se reši kada nastane, već mora preventivno da se radi na tome da do njega uopšte i ne dođe, pa je, umesto toga, besmislenost državne birokratije ponovo zablistala u punom sjaju. Restrikcije maltene nigde nisu nazivane restrikcijama. Negde su to bili kvarovi, pa su se svakog dana dešavali u drugom delu grada ili drugom zaseoku, negde su to bila planirana isključenja bez objašnjenja kada su isplanirana i zbog čega, a negde su bila planirana isključenja zbog održavanja vodovodne mreže, šta god to značilo. Vode nije bilo po osam, deset, dvanaest sati, a neki zaseoci u pojedinim opštinama bili su, po svedočenju žitelja, konstantno bez vode i po mesec dana.
Tamo gde ju je bilo, pitanje je šta su građani zapravo pili, pa je za novosadsku vodu procurila informacija da je zagađena crvima nematodama, o čemu nadležni najpre nisu uopšte našli za shodno da obaveste ljude, a kada se to ipak saznalo, pokušali su da situaciju zataškaju i prikriju informacije.
Dok se o svemu ovome mesecima vrlo konzistentno ćutalo, istovremeno je vođena brutalna propagandna kampanja koja je trebalo da nas ubedi kako je iskopavanje litijuma super, kako su oni koji se tome protive izdajnici koji koče napredak zemlje i, što je najvažnije, kako će, ako do iskopavanja dođe, sve biti urađeno po najvišim ekološkim standardima, maltene bez posledica, ma jalovinu ima na ‘leba da mažemo koliko je sve to dobro i koliko će to oni odgovorno da odrade. A to su tvrdili isti oni koji ne mogu da obezbede ni stabilno snabdevanje jednim elementarnim resursom kao što je voda. Kao što nismo imali previše vere ni u to da su sposobni da se na bilo koji način bave nuklearnom energijom, pa su to i dokazali postavivši na čelo Direkcije za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije Maju Gojković, tako je teško poverovati da neće napraviti potpunu devastaciju eksploatacijom litijuma i već ugrožene vodne kapacitete ugroziti još više.
A koliko će ovakav „sistem“ funkcionisanja opstati, veliko je pitanje, a odgovor možemo naslutiti čak i onako laički, zdravorazumski. I ne sviđa nam se uopšte.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs