Hleboigarna kampanja
Od starog Rima pa naovamo nije bilo ovako intenzivne izmene principa „Hleba i igara“, kao što je to slučaj na ovim prostorima i u ovim vremenima. Hleb se nekako pretvorio u igru, a i igre u hleb nasušni, pa je nastala „Hleboigra“, veoma čudan rezultat integracije države, televizije, parizera i jaja. Možda je potrebno i objašnjenje kako se to i kada pokazalo, pa evo…
Za početak, dogodila se inflacija, najmlađe, najsurovije i najsposobnije dete svake tranzicije, pa i ove najnovije, ukrajinsko-kovidske. I ta je inflacija, uz obilatu pomoć što samostalnih što dogovornih domaćih monopola, osiromašenjem pogodila pogolemu grupaciju ovdašnjih stanovnika. To se sve desilo i naočigled i na užas vaskolike Ekonomske Tigrastosti, Stabilnokursnosti i Zlatnodopstva, endemskih oblika naše političko-propagandno-izborne filozofije. Jer, narodna ljubav prema vlasti, a neretko i prema politici generalno, ima neprijatnu istorijsku naviku da se drastično smanjuje pri pojavi praznih želudaca. Sudbina Marije Antoanete, recimo, daje sasvim dobro upozorenje da na takve stvari valja obratiti pažnju. Situaciji primerenu pažnju, pritom.
E pa dakle, a kad smo već kod Marije Antoanete, potencijalni uticaj praznog probavnog trakta na punjenje izbornih kutija rezultirao je nastavkom kampanje „Bolja cena“, onomad neslavno započete i još neslavnije završene. I dalje podilaze žmarci, a pri prisećanju na prizore u kojima pripadnici i simpatizeri vlasti javno jedu parizer i hleb, u inat čemu god i u znak podrške kome god. Kreatori kampanje bi ga znali i čemu i kome. Tadašnja, logike željna, propaganda dobila je svoj nastavak i u sadašnjem izdanju, kada je pariskom kobasicom (i bukvalno) zasićenoj ciljnoj grupi za malo pa operetskim performansima ponuđena promena jeftinog jelovnika, a uz pomoć paštete i jaja na popustu. Paštete se sada nisu jele javno, već su samo javno i ponosito pokazivane vaskolikom biraštvu. A u zenitu ove kampanje, javnosti gladnoj objašnjenja, objašnjeno je i da dva jaja, da izvinete, mogu da drže ljude i satima i sitima. Završen citat, otprilike. I tu se negde, takođe otprilike, završio i novi „boljecenovni“ igrokaz, opet neslavno i opet sa nedostatkom smisla.
Princip „Hleba i igara“ dakle, do sada je bio istorijski utemeljen na ideji da vlast svojim podanicima mora obezbediti i dobru ishranu i dobru zabavu, a zauzvrat može očekivati mirnu vladavinu ili makar mirnu smenu. Pa, recimo, gladijatori nisu bili gladnijatori. To jest: borci u rimskim arenama nisu pokazivali jeftinu hranu neuhranjenoj publici, a još manje je to činio iko ko je sedeo u svečanoj loži, dok je ležeći zobao oljušteno i otkoštičeno grožđe. Integracija hleba i igara, jelte, nije bila moguća – sve do danas i sve do ovde. A danas i ovde caruje verovanje da baš sve može i treba da buda deo izbornog spektakla. Ili da svako ko glasa može, bilo kakvom kampanjom, biti ubeđen da glasa kao i do sada. Ili da oni koji vladaju medijima stiču time pravo da vladaju svime drugim. Te se tako i zato rodila ova „Hleboigra“. I valja je sad ljuljati.
Sad već nezaboravna „dvojajčana“ komunikacija uspešnosti antiinflatorne politike veoma je otežala posao kreatorima budućih političkih i izbornih kampanja. Kao u slučaju kratkog ćebeta, hajd’ tako da kažemo, pokazano je da javni istupi više nisu dovoljni da sakriju sve veće imovinske i psihološke razlike između onih koji uživaju u povlasticama politike i onih koji te povlastice svojim glasanjem daju. „Hleboigarna“ kampanja, ispostaviće se, nije toliko nastala marketinškom mudrošću post-starorimskih vladara, koliko predstavlja mučno svedočanstvo o nedovoljnosti spektakla u turobnim vremenima, a još više svedoči o nedostatku ishrane u oskudnom dobu. Nema tog spoja hleba i igara, ni tog političkog dužnosnika, niti položaja sa koga on govori, a niti ima teme koju taj obrazlaže – da bi išta od toga imalo snagu da odvrati od onoga što oči i stomak vide pri pogledu na novčanik. Ili na tanjir. Ili na novootvorene dedinjske palate. Ili i na jedno i drugo i treće. Jer kad nema hleba, onda nema ni igara.
Od starog Rima, preko Marije Antoanete, pa naovamo.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs