Aleksandar Vučić nije održao reč da će obići radnike ‘Goše’ 5. maja

Svakog 1. maja, sindikati i radnici u Srbiji održe protest, nose zastave i transparente, poruče nešto državi, i stvar se najčešće na tome završi do sledeće godine i sledećeg Dana rada. Kako žive i sa čime se suočavaju radnici u Srbiji najbolje je pokazao slučaj Fabrike šinskih vozila Goša iz Smederevske Palanke, koji su više od mesec dana u štrajku, a jedan od njih je u očajanju izvršio samoubistvo u fabrici.

Iako je obećao, kad je početkom aprila bio u fabrici i radnicima Goše podelio po 60.000 dinara pomoći, da će ponovo doći 5. maja, premijer Aleksandar Vučić nije održao reč.

U petak crne limuzine se nisu pojavile na fabričkoj kapiji, zbog čega radnici-štrajkači Goše iz Smederevske Palanke najavljuju da će oni doći u Beograd

„Ministri su nam obećali da dođu 24. i 25. aprila. Doduše, to je obećao premijer, oni nisu došli. E sad mi čekamo da vidimo da li će da dođe i premijer. Ako ne – put pod noge, pa za Beograd“, najavljuje predsednik Štrajkačkog odbora Goše Milan Vujčić.

Nezadovoljni stanjem u fabrici i svojim položajem, radnici Goše su krajem marta krenuli u štrajk, a dodatni okidač koji je radničko nezadovoljstvo podigao na viši nivo bilo je samoubistvo njihovog kolege Dragana Mladenovića u fabrici, na radnom mestu.

Kada su se mediji dočepali priče, otkrilo se da od 2013-te u Goši ne ide kako treba, radnicima se od tada duguje 20 i više plata, a državi doprinosi za zdravstveno i penziono osiguranje.

„Knjižice i radni staž su najveći problem. Ja mislim da radni staž nije povezan četiri godine, knjižice nam nisu bile overene tri godine, dok nam Vlada sad nije overila do kraja septembra. Stare zarade – od 700 hiljada dinara, pa do milion i nešto, zavisi ko je na kakvoj funkciji bio, koliku je platu imao“, kaže Vujčić.

„Idem pod nadnicu, zajmim se, ovde što dobijem neki dinar. Juče sam morao da se uzajmim da bih došao na posao“, ističe radnik Žarko Đurđević.

„Ima i situacija da nemamo para za hleba, da pozajmljujem od kolege, da mi kolege pomažu, da idem da radim kod ljudi da mi daju litar mleka ili hleba. Mora se, šta će se“, navodi radnik Zlatan Ćirić.

Kada je Goša 2007-me prodat slovačkoj firmi ŽOS Trnava, izgledalo je da će sve biti kako treba. Do 2011-te nije bilo većih problema, a tada počinju i prva kašnjenja plata. U maju 2012-te posle stodnevnog štrajka situacija se malo smirila, ali su ubrzo problemi počeli da se gomilaju.

Nedavno je i ŽOS Trnava prodala Gošu drugoj slovačkoj firmi sa sedištem na Kipru Lisnard holding limited, a radnici ove fabrike su zabrinuti šta će dalje biti sa njima, jer je 60.000 dinara pomoći od države već potrošeno.

„Više od dve trećine ljudima je otišlo za banke, za dugovanja, struju, vodu, uzimali su hranu po prodavnicama na poček. Ja verujem da je mnogima to otišlo u cugu 40-45 hiljada. Od kad nam je dao pare, narod živi sa tih 15 hiljada. Dovijaju se ljudi“, naglašava Vujčić.

„Mi smo ogorčeni na gospodina Vučića, ali ujedno ti ljudi koji su dobili tu pomoć, to je njima toliko dragoceno tih 60.000, da oni teško mogu da shvate da je sistem od njih napravio socijalne slučajeve, a onda ih isti taj sistem kao socijalne slučajeve tretira i daje im mrvice sa stola“, smatra predsednik Industrijskog sindikata Srbije Dragan Matić.

Da problem bude veći, neposredno pre nego što će krenuti u štrajk, ministar rada Aleksandar Vulin je radnicima Goše poručio da oni, kao privatna kompanija, ne mogu da računaju na pomoć države.

„To upravo ukazuje da u ovoj državi ne funkcionišu institucije. I kada je Vučić došao, on je upravo sa zaposlenima razgovorao, na kraju je zaposlenima obećao da će dobiti 60.000 socijalne pomoći. A u tom trenutku, sa jedne strane mu je bio ministar rada, a druge ministar privrede. To su dva ministarstva koja apsolutno nisu smela da dozvole da radnicima kasni plata, da država ne može da naplati svoj porez, da zaposleni nemaju socijalno osiguranje i da im nepovezan staž. Pa se postavlja pitanje – ako sve to Vučić mora da radi, zašto drži ovu dvojicu, i mnoge druge drži pored sebe“, ističe Matić.

Srbija je u pregovorima sa EU upravo otvorila Poglavlje 20 o malim i srednjim preduzećima i industrijalizaciji – ostaje nada da će kroz proces pregovora biti rešeni i ovi, u Srbiji sve veći problemi radnika.

U ozbiljnim zemljama, poslodavci mogu da završe i u zatvoru ako zaposlenima kasne plate ili državi ne uplaćuju socijalno ili penziono osiguranje, dok u Srbiji radnicima ne ostaje ništa drugo nego da se sećaju starih, dobrih vremena.