Želim da budem ministarka prosvete – Sanja Beronja, master međunarodnih odnosa Sciences Po Francuska

Na istom mestu gde su političke i retoričke veštine „oštrili“ vodeći evropski političari i državnici, na francuskom Institutu političkih nauka Sciences Po, Sanja Beronja završila je master i sad se priprema za doktorske studije. Od zvučnih imena, prestižni fakultet završio je današnji predsednik Francuske Fransoa Oland, bivši Žak Širak, kao i Butros Butros Gali, nekadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Sanjin put u Francusku, zemlju njenih snova, predodređen je odličnim uspehom u Filološkoj gimnaziji u kojoj je kao đak generacije dobila stipendiju koja je pokrila sve tamošnje troškove školovanja. Danas je dobila posao na svom fakultetu da odabira i upisuje buduće studenate.

Kad je upisivala fakultet, od 1.500 prijavljenih za prvu godinu, bila je jedna od 35 primljenih. „Sciences.Po je sjajno je iskustvo, daje korisne kontakte, ima mnogo više praktičnog nego teorijskog rada“, navodi na početku razgovora glavne prednosti tog Instituta. Zanimljivo je da joj je ekonomiju predavao Dominik Stros Kan, bivši generalni direktor Međunarodnog monetarnog Fonda (MMF) koji se spominjao kao mogući savetnik u Vladi Srbiji. O njemu kaže: „Cenim ga kao odličnog profesora i stručnjaka, ali ne želim da komentarišem njegov privatni život“.

Kakve sve mudrosti uče budući političari na Sciences Po? Neguje se, kaže, kultura govora i pisanja. „Uvek smo pisali radove, ne da naučimo 1000 strana i onda to ispričamo, već na početku godine iz svakog predmeta izaberemo teme koje nas interesuju i onda pripremamo ekspoze koji traje onoliko koliko nam kažu, 10 ili 15 minuta“. Veoma je teško uklopiti se u zadato vreme, jer umeće je baratati  činjenicama i predstaviti ih tako da je sve jasno i onome ko o tome ne zna ništa, kaže ona. Profesori su im govorili „ako uspete da neku temu iz ekonomije  ispričate baki na pijaci, to onda znači da je ekspoze uspeo. Treba biti što jednostavniji u izlaganju“, a takvo učenje kosi se sa rogobatnim rečnikom pojedinih domaćih stručnjaka koji se čak trude da budu što komplikovaniji. „Učili su nas da je jednostavnost velika harizma i da političari, pogotovo da bi ubedili široke narodne mase, moraju da govore jezikom koji će narod razumeti. Tačno je da takav pristup zvuči populistički, ali bitno je izneti suštinu u što kraćem roku, jer ćemo kao budući državnici dobiti na televiziji tri minuta da nešto kažemo“, prenosi najvažnije lekcije. 

Poliglota

Uz veliko interesovanje za lingvistiku i nesumnjivi talenat, danas može da se pohvali da govori ukupno osam jezika. I to: francuski, engleski, portugalski, češki, slovački, španski, grčki, uključujući i srpski. Trenutno uči albanski, jer smatra da je korisno znati taj jezik zbog diplomatije u Srbiji, a planira da savlada još nemački i ruski. Kaže da je bilo lako posle francuskog naučiti ostale romanske jezike, jer ako se zna jedan iz te grupe, nije teško naučiti ostale, dok je najteže progovorila na grčkom i sada albanskom. Prve dve godine studija provela je u Dižonu, gde je učila španski i češki, a nakon toga otputovala je u Prag.

Diplomirala sa pohvalama, Cum laude i bila među 10 odsto najboljih studenata, a pre nekih pet godina dobila je počasni pasoš Srbije koji se dodeljuje ljudima koji zemlju promovišu na lep način.

„Nisam imala drugog izbora nego da uspem“, kaže dok priča kako je kad je imala 14 godina živela sa mamom koja je nakon likvidacije Beobanke ostala bez posla. Tokom letnjeg raspusta radila je u jednoj prodavnici slatkiša, što tada nije bilo shvaćeno i čula je dosta negativnih komentara poput „dete radi u prodavnici, to je iskorišćavanje“. Štaviše, za nju je to bilo dragoceno iskustvo, jer je radeći shvatila koliko je škola zapravo laka. U takvoj oskudici snašla se i zarađivala dajući časove francuskog, engleskog i srpskog.

Danas uveliko razmišlja o doktorskim studijama koje planira da upiše u Francuskoj iz oblasti javna diplomatija za koju se više zainteresovala nego za tradicionalnu, kojom se bave ministarstva i država. Osim zvanične diplomatije, vidimo da sportisti, univerziteti i kompanije imaju diplomatsku moć. „Interesuje me kako nevladini akteri, a ne zvanične institucije, mogu da doprinesu stvaranju slike o nekoj zemlji“, kaže ona.

„Dark side“

Živi u Parizu, gde se nakon završenog mastera zaposlila na fakultetu, zadužena je za selekciju kandidata prilikom upisa. Prešla je na „dark side“, šaljivo kaže. Od fine i ljubazne koleginice, kako su njene kolege primetile, pretvorila se u „autoritarnog vođu“ komisije koji nemilosrdno odbacuje svaku prijavu koja iole ne odgovara kriterijumima. Za profesore nije više „mademoiselle“ nego jednostavno „Sanja“. „U početku mi je bilo čudno da pređem sa studentskog na mesto zaposlenog, jer moji bivši profesori su sada moje kolege“, kaže.

Sa direktorom Instituta razgovara o projektima i trenutno treba da mu pomogne oko privlačenja novca za stipendiranje studente sa Balkana, jer postoji ideja da osnuju neki fond samo za balkanske studente. Dopada  joj se to što na Fakultetu postoji prostor za napredovanje. „Zaposlila sam se pre godinu i po dana i već nakon šest meseci sam unapređena i postala odgovorna za celokupnu proceduru master studija, pa sam preuzela i osnovne studije“, kaže.

Presudni uslovi da bi neko upisao master su, kako kaže, visok prosek, dobar CV, društvena aktivnost, odnosno šta je pored studija neko radio, motivaciono pismo, preporuke profesora, i veoma je važno objasniti zašto baš upisuju određeni master, šta žele da rade nakon toga. Neće, kaže, nekoga odbiti samo zbog toga što recimo ima prosek ispod devet, ali neće ni primiti onoga ko zadovolji sve druge kriterijume, a ima prosečnu ocenu šest. „Dešava se da se prijave dobri studenti, ali napišu takav projekat koji uopšte nije u skladu sa programom na fakultetu i onda ni nama ni njima nije u interesu da ih primimo“, navodi greške.  

Nikada zbog učenja, kaže, nije zapostavila društveni život, ali voli da se aktivno odmora. Tako je za nju učenje jezika odmaranje. Igra grčki i srpski folklor.

Nedavno je napunila 26 godina i njeni ciljevi su jasni. Ne bi volela da radi kao prevodilac jer je za nju taj posao monoton, ambicije su joj mnogo veće, volela bi da ima moć odlučivanja. „Volela bih jednog dana da budem ministar prosvete“, kaže, pozdravljajući dovođenje mladih stručnjaka na ministarska mesta.   

Tekst možete pročitati u trećem broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“