PISANJE MI ULIVA NADU DA ĆE NEKAD BITI BOLJE

Tanjga veruje da život ne čini samo ono od čega živiš, već i ono za šta živiš. On se tokom života bavio i muzikom, svirao je gitaru i bubnjeve, pisao pesme, što i dalje čini, bavio se brejkdensom, a u planu mu je da snimi i album. Tako bogat život obojiće još jednom zbirkom pesama, a sa nama je podelio i naslov buduće knjige

Nemačka, Engleska, Dubai, Holandija, Amerika, nema gde naš sagovornik nije živeo i radio. Kao stjuart, menadžer na rečnim međunarodnim brodovima, foto-model. Ipak, na kom god meridijanu da se zatekao, Ilijan je u sebi nosio inspiraciju za poeziju koju je beležio. S obzirom na to da je pola života „preko“, u zemljama gde se puno radi, a malo ili skoro uopšte ne druži, nostalgija za rodnim krajem i roditeljima bili su najjači motiv za pisanje i objavljivanje priča i pesama.

Pesmu „Beogradski nokturno“ napisao je dok je sa rečnog broda na kome je radio, nakon smene, posmatrao sa palube Beograd kroz koji je njegov brod prolazio. Ali, nije samo nostalgija Ilijanova inspiracija. Razgovor smo započeli upravo zbirkom poezije „Zabranjena ljubav“ u kojoj je glavni junak upravo on.

„Zbirka pesama nastala je kao neki moj bunt jer sam ja Srbin, a ona Hrvatica. Pretpostavljam da je sada jasno zašto se novela tako zove. S obzirom na to da nisam znao kako da kanališem svoja osećanja u tom trenutku, odlučio sam da osećanja stavim na papir“, priča nam Ilijan.

Ubrzo nakon prvenca, a kažu da je najteže objaviti prvu knjigu, Ilijan je objavio i drugu – „Crnu meduzu“.

„Reč je o triler-noveli o ljudima koje poznajem i moj pokušaj da napišem roman. Trenutno pišem roman, već dve godine, jer nije uvek lako fokusirati se zbog primarnog posla, onog ’od devet do pet’, i nisam još ni blizu kraja zbog svih obaveza i veoma dinamičnog posla.“

Ilijanov život je još od početka bio uzbudljiv jer se rodio u Kninu, pa je devedesetih, iz dobro poznatih razloga, morao da se s porodicom doseli u Srbiju, u Knjaževac, potom da se vrati u rodno mesto i odatle krene u svet. Zanimalo nas je da li bi njegova poezija postojala da mu je život pasivniji?

„Oduvek sam voleo jezik, reči, sa televizije sam naučio da pišem, a i moja mama ima dara za pisanje. Verujem da bih pisao i da je sve bilo drugačije, negovao bih talenat koji je prepoznat još u drugom osnovne, ali ne verujem da bih išta od napisanog objavio. I da nisam rano osetio ljubavnu bol, verovatno ne bi bilo ni mojih knjiga“, kaže Ilijan.

I dok je plovio rečnim kruzerima, zagledan u pučinu kroz mali okrugli otvor broda, dobijao je inspiraciju da nešto zapiše i olakša to nedostajanje koje je sve vreme osećao. Tako je nastala pesma „Na pučini u tuđini“.

„Pisanje mi je pomagalo, i dalje mi pomaže. Kad si mlad i odlaziš u nepoznato i nedokučivo, a vodiš se emocijama, to je izduvni ventil i i pružalo mi je veru da će biti bolje, da ću uskoro biti kod kuće sa svojom porodicom. Ali i da će moja poezija koja insistira na ljubavi, na životu bez mržnje koju smo mi, moja generacija, nažalost, imali prilike da osetimo, doći do što više ljudi”, objašnjava Ilijan.

Tanjga veruje da život ne čini samo ono od čega živiš, već i ono za šta živiš. On se tokom života bavio i muzikom, svirao je gitaru i bubnjeve, pisao pesme što i dalje čini, bavio se brejkdensom, a u planu mu je da snimi i album. Tako bogat život obojiće još jednom zbirkom pesama, a sa nama je podelio i naslov buduće knjige.

„Zvaće se ’Od slova do snova’ jer sam želeo da naglasim taj redosled u mom životu koji nije slučajan. Moja prva knjiga ’Zabranjena ljubav’ nekoliko godina kasnije je postala čitana, za vreme korone, kada se nisam nadao da će izazvati toliku pažnju publike. Dakle, ništa nije slučajno“, priseća se Ilijan.

Zanimalo nas je, za kraj, kako na njegov hobi reaguju kolege iz turizma, industrije u kojoj se nalazi godinama, od devet do pet, što se kaže.

„Ovde u Holandiji lepo reaguju na to što radim posle posla, zanimljivo im je i uglavnom me pitaju kako postižem sve to. Ima i onih koji misle da je to gubljenje vremena, uglavnom ljudi s naših prostora misle da nije dovoljno lukrativno, ali mi je sve manje stalo do tuđeg mišljenja, a to je prvi znak da odrastamo.“