U restoranu manastira Tumane kod Golupca hranu i piće plaćate onoliko koliko para imate

Preko puta manastirske crkve, na levoj obali Tumanske reke, desetak kilometara od Golupca nalazi se gostoprimnica manastira Tumane, piše portal Priče sa dušom.

Smeštena je u nekadašnjoj vodenici koja je posle Drugog svetskog rata osposobljena za dobijanje električne energije, uz pomoć potoka koji je pokretao vodenični točak.

Budući da je gostoprimstvo jedno od osnovnih načela svih pravoslavnih naroda, a posebno monaških zajednica i naših manastira, bratstvo manastira Tumane želelo je da se njihovi gosti ne opterećuju novcem i plaćanjem, već da im boravak probudi radost i utehu. Zbog toga u gostoprimnici ne postoje cene, već ljudi prema svojoj želji za hranu ili piće mogu ostaviti dobrovoljni prilog, koji služi za obnovu manastira.

Jela su uvek u skladu sa crkvenim pravilom, te se u dane posta služi isključivo posna hrana, a može se uvek pojesti kuvano jelo, pastrmka iz manastirskog ribnjaka, hrana koja se u manastiru služi toga dana i jednostavni slatkiši poput pita i kolača spremljeni po starim monaškim receptima.

Tu su i proizvodi sa manastirske ekonomije: vina i rakije, domaći sir i kajmak, domaći sokovi i drugi proizvodi vrednih monaških ruku. U kuhinji kuvaju dva profesionalna kuvara koji se nesebično trude da posetioci osete svu lepotu domaćinskog gostoprimstva.

Iguman ovog manastira Otac Dimitrije ispričao je da je vodenicu nagrizao zub vremena i neiskorišćenosti i da je dolaskom monaškog bratstva s jeseni 2014. godine počela obnova. Nakon uređenja crkve, konaka i porte, počelo se razmišljati na koji način najadekvatnije obnoviti nekadašnju vodenicu i prostor oko nje, koji je bio zarastao u korov i šiblje.

„Unutrašnjost vodenice bila je u izuzetno lošem stanju, a dotrajao krov pretio je svakoga trenutka da se sruši. Dobro procenivši situaciju, uz blagoslov nadležnog episkopa vladike braničevskog Ignjatija bratstvo se latilo velikog posla“, kaže Dimitrije.

Kako se broj gostiju uvećavao, a bratstvo nije stizalo da ugosti sve ljude, osmišljena je funkcija gostoprimnice, po uzoru na drevnu monašku i manastirsku praksu gostoljublja. Manastir Tumane je kao i većina srednjovekovnih manastira imao svoju gostoprimnicu, pa čak i gostionicu u Golupcu.

Sličnu gostoprimnicu imaju i manastiri Studenica i Mileševa, a odskora i Draganac na Kosovu i Metohiji.

„Ideja bratstva koja je naišla na izuzetan prijem kod naroda, sastojala se i do danas se sastoji u tome da posetilac može da se okrepi hranom i pićem u jednom duhovnom ambijentu, uz divan pogled na manastirsku crkvu, koji nas u svakom trenutku vraća kroz vekove i oživljava drevno predanje o Milošu Obiliću i njegovom susretu sa Svetim Zosimom. Tumanski svetitelji i drevno predanje postaju sastavni deo i njihovih života i porodica, te se svetinji sa radošću vraćaju“, priča  za Priče sa dušom.

U manastirskoj gostoprimnici obično rade prijatelji manastira, imajući želju da svojim boravkom u svetinji budu i od praktične koristi i pomoći. Kao i sam manastir, gostoprimnica je otvorena od 7 do 20 časova. Mesta se ne moraju rezervisati (osim za velike grupe) i svi su uvek dobro došli. Na insistiranje mnogih koji se krštavaju i venčavaju u manastiru može se prirediti i ručak, uz poštovanje poretka manastirskog života, ne remeteći mir svetinje.

Posetioci manastira, prema Dimitrijevim rečima na prvom mestu su vernici i hodočasnici, turisti i mnogi drugi ljudi dobre volje, koji žele da sebi priušte sticanje duhovnog blaga i u naše vreme preko potrebnog boravka u nedirnutoj prirodi.

„Tu su srednjovekovna svetinja sa moštima dvojice svetitelja i čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, kao i mini-zoo vrt i pastrmski ribnjak. Nadasve najlepša i najznačajnija svetinja i prirodno zaštićeno dobro jeste isposnica Svetog Zosima nekoliko stotina metara od manastira, u gustoj bukovoj šumi. Zbog mnogobrojnih čudesnih isceljenja koja su se u njoj dogodila, molitvama Svetog Zosima, narod ovu svetinju naziva Đerdapskim Ostrogom“, završio je iguman i pozvao sve  da navrate do manastira.