Da rodim bebu i dobiću pare?

Niko nigde u svetu neće reći – ja ću da rodim bebu za pola miliona dinara. Potrebno je da postoji stabilan privatni život i stabilno društvo da bi se porodica mogla stvarati. Populizam je nešto što ozbiljna država i ozbiljni političari ne bi sebi smeli da dozvole. Mora da se nađe granica. Možete sa javnošću da iskomunicirate nešto što bi bilo dobro za vaš politički rejting, ali ne smete da vređate građane

O poruci koju država šalje roditeljima promotivnim spotom „Da nas bude“, ali i poruci koju šalje ženama koje se, kada postanu majke, suočavaju sa diskriminacijom na tržištu rada, razgovarali smo sa Jelenom Ćirić Nikolić, urednicom roditeljskog portala Bebac. Kada je aktuelna ministarka za porodicu i demografiju izjavila da su priče o akušerskom nasilju i lošim uslovima u porodilištima „deo globalne agende protiv rađanja dece u Srbiji“, tražili su njenu ostavku i naišli na zatvorena vrata za svaki dalji dijalog, dok se za porodilišta buduće majke i dalje spremaju kao za ratište.

Povod za razgovor je promotivni spot Ministarstva za porodicu i demografiju sa porukom „Da nas bude“, koji je izazvao dosta reakcija u društvu. Da li je, po vašem mišljenju, prihvatljivo da država pravi kampanju u kojoj nas poziva da rađamo decu, pa će nam za to dati pare? 

Moramo da komentarišemo taj spot, nažalost. Da je neka druga prilika, verovatno ne bismo, jer je to retorika koju ne bi trebalo uzimati u obzir zato što je zastarela, ali mi ne možemo da zaobiđemo razgovor na tu temu jer takva retorika dolazi iz državnih institucija.

Taj spot je snimljen pre nego što je zakon i donesen. To je vrlo interesantno jer neko je to osmislio, taj zakon je bio u najavi, još se nije izglasao, a niko u međuvremenu nije rekao – ljudi, ovo nije u redu. To nam govori da nema kritičkog mišljenja, da ne postoji dijalog ni diskusija po pitanju bilo čega, pa čak ni jednog promotivnog spota. Dakle, niko nije smeo da kaže – nećemo ovo, zar ne vidite da je uvredljivo. Taj spot nije samo na Instagramu Ministarstva, nego je svuda, na svim televizijama, i mi iz tog spota možemo da zaključimo da nadležni misle da roditelji decu treba da rađaju zbog novca. Kada se sada spomene roditeljima to povećanje dodatka, oni se osećaju uvređeno. Taj spot jeste uvreda za roditelje.

Niko nigde u svetu neće reći – ja ću da rodim bebu za pola miliona dinara. Potrebno je da postoji stabilan privatni život i stabilno društvo da bi se porodica mogla stvarati. Populizam je nešto što ozbiljna država i ozbiljni političari ne bi sebi smeli da dozvole. Mora da se nađe granica. Možete sa javnošću da iskomunicirate nešto što bi bilo dobro za vaš politički rejting, ali ne smete da vređate građane.

Imali smo i ranije slične kampanje – Dosta reči, nek zakmeči, Rađaj, ne odgađaj… Kakvu poruku vlada šalje takvim kampanjama, prvenstveno ženama?

U našem sistemu, majke su tu da trpe, majke su tu da vuku porodicu, a kada se nakon porodiljskog odsustva vrate na posao, da istrpe ako su dobile otkaz, da istrpe što ih neko diskriminiše na razgovorima za posao. Dakle, od samog početka, pa dok traje ženin život, ne možemo da se otrgnemo od toga da se od žene očekuje da trpi.

To i donosioci zakona u našoj zemlji vrlo dobro znaju, jer su zakoni pravljeni nepravedno prema ženama. Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom je menjan mnogo puta i toliko puta je bio neustavan, da se postavlja pitanje zbog čega je uopšte napravljen na taj način. A kada se vratimo unazad, on je i napravljen kroz veliki skandal. Taj zakon je ukinuo obračun za porodiljsko odsustvo koji je trajao svega godinu dana, a sada je 18 meseci, što je u potpunosti protivno Konvenciji o zaštiti materinstva. Taj zakon je napravljen da bi se uštedelo na porodici. Bio je u to vreme i diskurs u javnosti da žene idu na trudničko jer neće da rade i zato su izbacili opciju da se trudničko uračunava u porodiljsku naknadu. Žene su morale da rade minimum dve godine da bi dobijale punu cifru. E sada je Ustavni sud rekao da je taj zakon iz 2018. godine neustavan. Dakle, vi ste zaštitili porodicu tako što ste kršili Ustav. I to nekoliko puta. Kršen je Ustav kada je izuzeto trudničko iz obračuna, kršen je time što preduzetnicama nije dato da imaju dve godine porodiljskog odsustva za treće dete, a sve ostale zaposlene majke su imale to pravo. Neustavno je bilo i to što ako je majka preduzetnica, otac nije mogao da uzme odsustvo zarad nege deteta. Jedino što je tu bilo  – dobijaćete pare, a što ste kao majke diskriminisane po različitim osnovama, to nije bitno.

Sam taj zakon koji treba da štiti porodicu napravljen je vrlo loše, ali možda mu to i samo ime govori. Mi imamo zakon koji se tako zove i imamo sistem kroz koji porodicu jedino znamo da podržimo finansijski, a za sve ostalo, što su neke sistemske stvari koje zaista mogu da pomognu roditeljima, mora ustavni sud da nam kaže da nije u redu.

Šta je ostalo kao problematično posle izmena zakona?

Što se tiče ovog zakona, i dalje je ostalo osamnaest meseci za obračun zarada za pun iznos naknade na porodiljskom, što nije pravedno i što diskriminiše mlade majke. Ostao je nerešen i problem da majke na odsustvu zarad nege deteta dobijaju ponekad i manje od 1.000 dinara. Zagarantovan je minimalac samo u prva tri meseca kada je porodiljsko odsustvo koje traje tri meseca, sve nakon toga je nega deteta i iznos koji se za to dobija zna da bude bolno mali. To ne bi smelo da se dešava u jednoj državi koja brine o porodici.

Kakva je onda korist od jednokratnih novčanih pomoći ako izostaje sistemska podrška porodicama i stabilno okruženje? Svakako da novac pomaže, pitanje je koliko država time može zaista da poboljša uslove za podizanje porodice?

Roditelji tim novcem koji država deli uglavnom krpe rupe našeg sistema. Šta se dešava zapravo? Roditelji mogu da ulože taj novac u poboljšanje standarda porodice, bolji auto, sređivanje stana, ali u većini slučajeva odlučuju da ga sačuvaju za situacije kada sistem zakaže: da li ćete plaćati dadilju jer nema mesta u najbližem vrtiću, ili ćete, što je tragično, taj novac da date kao mito za mesto u vrtiću, ili ćete ga potrošiti na lečenje deteta kod privatnika, jer je u domovima zdravlja gužva i nema dovoljno pedijatara.

Na šta se trudnice i majke najviše žale kada je u pitanju zdravstveni sistem, kakve informacije dolaze do vas?

Ako krenemo od toga šta sve i koliko plaćaju trudnice i porodilje iz svog džepa, gde vode trudnoću, koliko čekaju na pregled u domovima zdravlja, pa do toga kako se u porodilištima ophode prema ženama, vidimo da nešto ozbiljno nije u redu sa zdravstvenim sistemom.

Prvi problem na koji žena nailazi kada zatrudni je gde će da vodi trudnoću i kod kog ginekologa, ako ga uopšte ima u mestu gde živi. Mi znamo za slučajeve da su žene putovale 40 kilometara da bi otišle na pregled kod najbližeg ginekologa. To nije prihvatljivo, posebno u naseljenim mestima. Nedostatak kadra dovodi do toga i da se veoma često prevelik broj žena vodi kod jednog ginekologa, zbog čega se satima čeka u domovima zdravlja, a lekar ne može da posveti dovoljno vremena pregledu. Trudnice onda vode trudnoću privatno, a dolaze u dom zdravlja po doznake i postavlja se pitanje zašto sistem nije do sada rešio pitanje tih doznaka drugačije.

Kod nas je praksa da vodite trudnoću paralelno, privatno i državno, i da polako pronalazite lekara koji će vas poroditi.

Pitanje u porodilištu „čija si“ dovodi do velike diskriminacije onih koje su „ničije“, do stvaranja razlika između onih koje imaju da plate i onih koje nemaju. Pojedine žene čekaju na šivenje posle epiziotomije tri sata, a nekima se to odmah obavi. I tu nije kriva porodilja, ne bih tu svakako stavljala krivicu na majke, jer u tim situacijama žene gledaju da izvuku sebe i bebu zdrave. Kriv je zdravstveni sistem koji se urušava, a žene to najbolje vide upravo kad počnu da vode trudnoću.

Imali smo letos i problem sa klimama u porodilištima. Kako je to rešeno?

Rešeno je na povuci-potegni, halabuku, pritisak javnosti, inače to ne bi ni bio problem jer je porodiljama rečeno da donesu ventilatore. I tako se kod nas rešavaju problemi. Naša porodilišta su sistemski zapostavljena, kao uostalom i sve bolnice, ali mi kao da smo na to sve navikli. Uradili smo istraživanje o stanju u porodilištima 2016. i 2019. godine, koje je pokazalo da se žene najmanje žale na uslove u porodilištima, jer žene unapred očekuju potpuni raspad i katastrofalne uslove. U bolnicu se ide sa spakovanim torbama kao da se ide na ratište. Ali se zato dosta žale na nedostatak procedura, na nedobijanje informacija o zdravlju deteta i lošu komunikaciju. Interesantno je da su najbolje ocenjeni ginekolozi i babice, što pokazuje da su ipak samo pojedinci kukolj u sistemu, ali je očigledno da ne postoje dobro uređeni protokoli.

Da li se išta pomerilo po pitanju problema akušerskog nasilja? 

Kada je ministarka za brigu o porodici i demografiju Srbije izjavila da su priče o akušerskom nasilju i lošim uslovima u porodilištima deo globalne agende protiv rađanja dece u Srbiji, mi smo tražili njenu ostavku. Obratili smo se direktno premijeru jer njega smatramo odgovornim za kadar u Vladi Srbije, smatrali smo da je način na koji je sve to rečeno od strane ministarke bio vrlo problematičan. Žene ispadaju izdajice našeg naroda koje izmišljaju akušersko nasilje i takva izjava demotiviše buduće majke da prijave situacije u kojima je došlo do nekih nepravilnosti u porodilištu.

Ne mora čak da bude ni akušersko nasilje u pitanju, već način komunikacije sa porodiljama, kršenje protokola lečenja, primena određenih neprikladnih procedura… Sve su to pitanja o kojima može da se razgovara sa lekarima i oni su otvoreni za te razgovore. Ali ako ministarka kaže da je to izmišljotina, pa neće ni lekari više biti spremni i otvoreni da rešavaju problem. Poručuje nam se da treba da ćutimo ako nas neko vređa u trenucima kada smo najosetljiviji, pitanje više nije ni vređanja, već u određenim situacijama i života, kao što je pokazao slučaj u Sremskoj Mitrovici.

Sa kakvim vidovima diskriminacije se majke suočavaju na tržištu rada?

Na tržištu rada, žene su diskriminisane pre nego što postanu majke pod pretpostavkom da će postati majke. Nedavno se u Skupštini potegla priča o tome da li su žene koje se vraćaju na posao diskriminisane na tržištu rada i to nije prepoznato kao problem od strane svih poslanika. Imamo situaciju da mi, kao društvo, zapravo ni ne vidimo diskriminaciju.

Žene nakon povratka sa porodiljskog odsustva vrlo često ostaju bez posla, menjaju im se pozicije i smanjuju plate, uklanjaju se sa funkcija na kojima su bile, a sve pod okriljem toga da će na taj način imati više vremena da se brinu o porodici. Jer, očekuje se da će one ići na bolovanja, brinuti o deci kad se razbole, što nas dovodi do problema patrijarhalnog društva i činjenice da očevi retko uzimaju bolovanje kada se dete razboli. Postoje sistemi kako to može da se reši i kako da se tržište rada i učesnici u njemu učine socijalno odgovornim.

Ovde nije samo privatni sektor u pitanju, već i državni. U državnom sektoru žene su često prijavljene po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ugovoru o delu, što su sve fleksibilni uslovi rada koji ne pružaju dovoljno prava, jer žene koje su zaposlene na taj način nemaju pravo ni na trudničko bolovanje. Mi moramo da promenimo i Zakon o radu.

Kako onda izgleda u celoj situaciji mahanje sa par miliona dinara pred očima majke koja odluči da rodi i treće dete?  

Jako je tužno, zato što se ženama stalno šalje poruka da se vrate u kuhinju, da im možda uopšte nije ni mesto na tržištu rada. I na kraju žene počnu tako da razmišljaju. Zašto da ide na posao za oko sedamdeset hiljada dinara, kolika je medijalna plata u Srbiji, kada mora da plaća vrtić, jer nije svuda vrtić besplatan, ako naravno uspe da dobije mesto, pa da plati dadilju ako se dete razboli. Kad se sve stavi na papir, žena pomisli da možda i ne treba da radi.

Društvo demotiviše žene da rade, da budu produktivne, a sa druge strane im govorimo da treba da budu emancipovane, podstičemo devojčice da maštaju, da se edukuju i da mogu jednog dana da budu sve što požele. I mogu, sve dok ne rode dete.

Pored strogih uslova za dobijanje dečjeg dodatka, kojima se onemogućava ta pomoć velikom broju dece iz siromašnih porodica, iznos dečjeg dodatka u Srbiji izuzetno je nizak i trenutno iznosi 4.215 dinara. Da li je to dovoljno za život?  

Roditeljima znači svaka finansijska podrška, ali kada pogledamo kolika je potrošačka korpa, jasno je da je ta pomoć apsolutno nedovoljna. Mi nikako da sagledamo problem u celini. Ako četvoročlana porodica ukupno ima primanja koja ne smeju da pređu 50.000 dinara, jer su uslovi sada takvi da kada se podele sva primanja u porodici, ne smeju da budu viša od oko 12.000 po članu porodice da bi se uopšte dobio dečji dodatak, te četiri hiljade koje dobije ta porodica po detetu ne znače zaista ništa. Deca su prepuštena roditeljskim snalaženjima kako bi porodica preživela, da li će raditi na crno ili se snaći na drugi način, jer ovako nemaju ni za puko preživljavanje. Dečji dodatak je, po mom mišljenju, osnovni problem i to bi moralo da se poveća. Sramota je za ovu državu koliko je ta cifra niska. Osetljive kategorije generalno posmatrano su u našem društvu i dalje potpuno nevidljive.

Da bi se popravilo katastrofalno stanje sa dečjim dodatkom, potrebno je da se promeni zakon. Sad je bila prilika, kada su povećali roditeljski dodatak, mogli su da povećaju i dečji.

Zašto nisu?

Očigledno je da te dece ima mnogo, čak i sa tako prestrogim uslovima koji su postavljeni da bi neko uopšte dobio dečji dodatak. Verovatno bi za državu to bili mnogo veći izdaci nego što je roditeljski dodatak, a ovo drugo lepše zvuči. Jer i kada bi povećali dečji dodatak sa četiri hiljade na osam, to je i dalje jako malo. Ali kad povećate sa 350.000 na 500.000 dinara, onda je to za spot.

I dok je roditeljski dodatak populaciona mera, dečji dodatak je socijalna mera. Dečji dodatak dobijaju samo najsiromašnije porodice. To je možda ta priča o jajetu od 11 dinara. Od nas se, građanki i građana ove zemlje, očekuje da smo siti sa 22 dinara. Pa, možda kada bismo uzeli tu računicu, onda bi dečji dodatak bio dovoljan.

Sa kakvim problemima se suočavaju preduzetnice kada postanu majke?

Preduzetnice u Srbiji su često u nepovoljnijem i drugačijem položaju u odnosu na druge majke. To ne bi smelo da bude tako i zato se preduzetnice osećaju poniženo, jer rade, odvajaju novac za poreze, daju ga državi, a kada dođe trenutak kada im je potrebno da im ovo društvo nešto vrati, ono im kaže – ne može, sve to što si gradila zatvori da bi dobijala pune naknade. Žene koje ostvaruju svoj san kroz građenje samostalnog posla, da bi dobile punu naknadu za porodiljsko odsustvo moraju da prolaze kroz niz peripetija i finansijskih poteškoća da bi ostvarile bilo kakvo pravo na trudničko i porodiljsko.

Dakle, ili da zatvore posao kad zatrudne ili da imenuju poslovođu, za njega plaćaju doprinose, za sebe plaćaju doprinose i dobijaju 50 odsto manju platu. To je opet poruka ženama da se vrate  u kuhinju, da ne maštaju, da zaborave na ambicije jer će ih ovo društvo dočekati na nož kad budu bile najosetljivije.  Sve žene koje nisu zaposlene preko ugovora o radu, gde spadaju i preduzetnice, nemaju mogućnost da uzmu bolovanje za negu deteta. Žene preduzetnice koje su postale majke i suočile se sa svim ovim problemima, često kalkulišu mesecima unapred kako da se snađu ako planiraju da rode i drugo dete. Jer već unapred znaju da će biti u birokratskim i finansijskim problemima.

Kako se dovijaju da izbegnu birokratske zamke?

Često nemaju izbora, na kraju odustanu od posla jer upadaju u finansijske probleme. Najčešće zatvaraju posao ili ga zamrzavaju, a nekad se u ekstremnijim slučajevima vraćaju da rade odmah posle porođaja jer nemaju drugo rešenje. To nisu milionski poslovi, već zanatske radnje, mikropreduzeća. Pitanje je i zašto žene u Srbiji najčešće postaju preduzetnice, jer vrlo često do toga dolazi upravo zbog diskriminacije na tržištu rada.

Koji sve zakoni treba da se promene da bi se poboljšao položaj preduzetnica?

To je set zakona koji treba da se promeni, od zakona o zdravstvenom osiguranju, doprinosima na socijalno osiguranje i porezima na dohodak, pa do zakona o radu, da bi se svi ti problemi regulisali i da bi se rešili problemi oko 2.000 žena preduzetnica koje su postale majke. Državu to očigledno ne interesuje da rešava, ne interesuju je žene koje imaju svoje biznise jer bi se do sada već nešto promenilo.  Inače sam optimista, ali po ovom pitanju nisam i ne verujem da će se u skorije vreme rešiti problem diskriminacije majki preduzetnica.