Nepodnošljiva lakoća nemara II

Početkom ove godine napisao sam kolumnu pod naslovom „Nepodnošljiva lakoća nemara“.

Bilo je to nakon što smo saznali da je vlast desetkovala srpsko stočarstvo, i odmah nakon što je avion Er Srbije zakačio antenu pri poletanju, pukom milošću Boga izbegavši pogibiju putnika.

Bilo je to i nakon što su ljudi u rudniku Soko poginuli zbog gušenja metanom, u Pirotu zbog gušenja amonijakom, nakon što se obrušila Grdelica, zapalio bager, pokvarila termoelektrana, srušili dalekovodi. Nakon što se putnički voz zabio u teretni ispod Vukovog spomenika i pošto je Vesić prevrtao kocke na Trgu republike.

Bilo je to i posle osam eksplozija u Namenskoj u Lučanima, posle Vučićevog „nije radio na manekenskoj pisti“, posle svih tih sahrana i krika jednog slomljenog oca: „Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti.“

Bilo je to i pre pada plafona na dete u tržnom centru u Zemunu, pre pada plafona u novom kliničkom centru u Nišu, pre nove eksplozije u Slobodi u Čačku i pre pada betonske nadstrešnice na nesrećne putnike na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

Za njih nije bilo Božje milosti, a nije ni ljudske.

„Može to i tako“, napisao sam u martu u pokušaju da opišem karakter i moto kojim se vode oni koji odlučuju u ovoj zemlji, ponižavajući i obezvređujući stručnjake i nauku i sva njihova upozorenja, naredbe i apele, zbog čega su nam se sve ove tuge i svi njihovi javašluci i desili.

Jer, „može to i tako“: keramičar, pečenjar i „najbolji student Pravnog fakulteta u Beogradu“ znaju bolje i od lekara i od inženjera kako može. Jer kako bi se kralo kad bi znali gore? Kako bi se postalo milionerima i kako bi se bilo ljutim što još nisu svi milijarderi?

Nije bilo ljudske milosti.

Da je bilo, 15 ljudi bi danas možda bilo živo.

„Sada nam je Expo ugrožen“, rekao nam je Vučić samo par sati pošto je beton u Novom Sadu ubio i obogaljio decu i odrasle ljude u njegovoj i našoj zemlji.

Nisam shvatio tada o čemu uopšte priča.

„Sad niko neće hteti nijedan papir da potpiše“, razjasnio je par dana kasnije svoju očigledno prvu misao pošto je čuo da su ljudi izginuli na rekonstruisanoj stanici.

Njegov Expo je ugrožen jer sad inženjeri neće smeti da puste da se radi ofrlje.

„Nadstrešnica nije bila rekonstruisana“, panično su slagali da zaštite taj voljeni Expo. Da konačno postanu milijarderi.

Sve što sam napisao u martu, sada mogu samo da ponovim:

„Sve dok su građani spremni da svojim novcem plaćaju tuđe greške i da zaboravljaju da su neki građani ’može to i tako’ platili i svojim glavama, zašto bi se išta menjalo?

Kao odraz u ogledalu, ispostavlja se da nisu ludi oni jer se iznova i iznova ponašaju neodgovorno, svaki put očekujući da im baš tada nemar prođe bez posledica. Ludi smo mi jer im iznova i iznova dopuštamo takvo ponašanje, nadajući se da će ovaj put oni raditi drugačije.“