Zašto nam život uređuju najgori

Vladimir Štimac, proslavljeni košarkaš, reprezentativac, čovek bez ijedne egzistencijalne brige, jednog dana je razvio šator ispred zgrade Predsedništva na Andrićevom vencu i odlučio da dva dana i noći tu kampuje u znak solidarnosti sa studentima i protesta zbog svega što vidi kao nepravdu u našem društvu, a nakon pada nadstrešnice koja je ubila 15 ljudi i dovela do širokog bunta javnosti. Šta ga je vodilo u toj nameri, kroz šta je sve prošao, šta ga još čeka i kakvu Srbiju želi da vidi, Vladimir Štimac objašnjava za Novu ekonomiju u razgovoru za novogodišnji dvobroj našeg lista.

 Šta ste želeli da postignete ovakvim protestom?

Ja sam prvo rekao da ću tamo biti 24 časa. Samo sam otišao i razvukao šator. Šta sam ja hteo tim da pokažem? To da sve odluke u državi dolaze samo od jednog čoveka, a to je Aleksandar Vučić. Hteo sam sve da podsetim na to, da je adresa za traženje pravde za ovih 15 tragično poginulih ljudi samo na jednom mestu, a to je Andrićev venac.

I imao sam još dva zahteva, razrešenje gradonačelnika Novog Sada i premijera Miloša Vučevića. Za tih prvih 24 sata dosta ljudi je prošlo tuda. Meni je bilo najvažnije da spojim ljude sa levog i desnog političkog dijapazona.

Nismo imali ovako veliko zlo u poslednjih 30 godina i jedini način da ga pobedimo je da budemo svi zajedno, ujedinjeni, i da stavimo po strani naše trenutne ideologije i shvatanja politike.

To mi je bio cilj i mislim da su ljudi shvatili da ja sve što radim, radim čista srca.

Kad kažete da nas 30 godina ovakvo zlo nije snašlo – zašto je ovo toliko veliko zlo, koje vas je nateralo da uđete u taj šator?

Hajde da krenemo od bazičnih stvari. Pravda ne postoji nigde. Institucije ne postoje. Dvanaest godina je kuvana žaba i posle 12 godina tog kuvanja, Aleksandar Vučić je mislio da će da mu prođe što je Kosovo prodato, da će da mu prođe rudnik litijuma, da će da mu prođu ovako velike katastrofe i to ne samo ova, nego i Malo Orašje i Dubona i „Ribnikar“ i mnogo drugih stvari. I sad, na kraju svega toga, desila nam se jedna od većih katastrofa koje smo imali u istoriji, a sve to zbog nemara SNS-a, zbog korupcije, kriminala, pravljenja lažnih tendera i pranja para.

Desilo se da izgubimo 15 nevinih života. Suština problema je u temelju. Temelji naše države definitivno nisu zdravi i mi to moramo da menjamo. Reforma se mora uraditi na svim nivoima, počevši od naših službi, do milicije i sudstva pa nadalje.

Siguran sam da tu postoje ljudi koji žele da rade svoj posao, ali ne mogu zato što je SNS doveo svoje ljude, gde dolazimo do hroničnog problema da Aleksandar Vučić zapošljava na te pozicije drugorazredne i trećerazredne ljude, koje može da kontroliše, koji nemaju časti i obraza i kojima su „kombinacija“ i lažni patriotizam broj jedan, a sve drugo broj dva.

Još jedna velika stvar je to što je zatvorio sve medije. Čovek u unutrašnjosti ne može ni da čuje šta se stvarno dešava u državi.  I one koji imaju drugačije mišljenje od njih nazivali su nepatriotama i ustašama, što je katastrofalno u jednoj demokratskoj državi gde treba da postoji sloboda govora.

Moj narod je dobar narod velikog srca, samo što mu loši ljudi uređuju život.

E sad ti loši ljudi, kako kažete, i dalje nastavljaju da uređuju život našem narodu, uključujući i premijera Vučevića, uključujući i gradonačelnika Novog Sada, koji nisu podneli ostavke. Šta je onda sledeće što je tu za vas?

Ja nikad nisam bio egocentrik, timski sam igrač. I znam da suzbijem svoje potrebe zarad društva i dobrobiti cele države. Tako da su trenutno najvažniji studenti i svi ljudi koji su stali u odbranu ove države. I voleo bih da ljudi dobro zapamte ovo što ću sad da kažem: Da bismo mi, onog trenutka kada se ovo zlo bude sklonilo, mogli da reformišemo ceo sistem od temelja, potrebno je da nam ti mladi ljudi ne odu iz države. I ja ovim putem koristim priliku da im se poklonim i da im kažem da su oni budućnost i da su nama odraslima pokazali put kako neko treba da se ponaša u zajedništvu. Pokazali su nam put bez ega, pokazali su nam put organizacije i pokazali su nam put istrajnosti.

Isto tako želim da im kažem, kada bude došlo vreme – ne – neće oni biti ti koji će biti u prvim redovima, mi ćemo biti u prvim redovima da ih branimo.

Velika je apstinencija napravljena, jer on kontroliše sve medije kroz svoju medijsku hobotnicu i mnogi ljudi, posebno stariji, ne mogu da steknu pravu sliku. Ima mnogo ljudi koji hoće da uđu u borbu, ali se malo i plaše. Ti ako ulaziš u borbu, sportski rečeno, uvek ulaziš sa idejom da ćeš da pobediš. Tako da mislim da svi ljudi kad ulaze u ovo na bilo koji način, bilo tako što će da odnesu nešto studentima, bilo tako što će stajati negde s nama, treba da razmišljaju samo da će pobediti.

Razlika između ove borbe i sportske borbe na koju ste vi navikli je u tome što se na terenu politike često igra prljavo i to je nešto što se i vama desilo. Malopre ste pomenuli tabloide – kada ste krenuli da kampujete ispred Predsedništva odjednom su se u tabloidima pojavili naslovi da Štimac u stvari ne spava u šatoru nego u toplom džipu. Jeste li očekivali tu vrstu napada?

Kad sam bio na 24-časovnoj blokadi kod Predsedništva, celu noć su slali ljude da prolaze pored šatora da pokušaju da uhvate neku sliku jer sam ja, kad nisam spavao u šatoru, morao da hodam da bih se zagrejao. I moram da se zahvalim, naravno, mojoj majci koja je po pet puta dnevno dolazila i odlazila i mojoj ženi i svim ostalim ljudima koji su bili tamo. Oni su prilikom te 24-časovne blokade slali konstantno ljude koji su pokušavali da uslikaju prazan šator, međutim, to im nije uspelo.

Kad je došlo do 48 sati, u jednom trenutku počela je da pada kiša i da duva vetar i pri  toj temperaturi bilo je jako hladno. Ja sam u tom trenutku rekao svoj supruzi „dovezi kola, ja ću ove ljude da pošaljem kući, a ja ću da uđem u auto“, jer smo gledali na prognozi da će dva, dva i po sata biti kiša i vetar i stvarno je bilo previše hladno. Oni su tad iskoristili trenutak i uradili su nešto što je protivzakonito, a to je da su sa bezbednosnih kamera na Predsedništvu uzeli i isekli video i dali medijima. Kad već stavljate video, postavite celih 48 sati da vidimo gde sam bio i šta sam radio. Zamislite da jedan tabloid dobije snimak bezbednosnih kamera sa zgrade Predsedništva? Zamislite na šta se svela država.

Mislite li da je predsednik morao direktno da odobri da se tako nešto da?

Pretpostavljam, zato što sve što se radi u državi mora prvo kroz njega da prođe. Ja sam poslao dopis i Predsedništvu, a i povereniku ću da pošaljem dopis jer ja imam pravo da znam kako je do toga došlo.

To je apsurd da sa kamera Predsedništva novine dobiju isečeni video. To samo u ovoj državi ima.

Je li Vladimir Štimac zaslužio takav tretman?

Pa ja sad kad bih pričao o sebi, to bi bilo narcisoidno. 

Čovek koji je toliko uradio za našu reprezentaciju, koji je zaista bez ikakve rezerve ulazio u svaku utakmicu i koji je zbog toga bio voljen i od cele nacije i od svojih saigrača. Šta je to uradio Vladimir Štimac da zasluži to?

Mislim da je Vladimir Štimac uradio jednu stvar koja sportski nije bitna. Bio je uvek tu za svoj narod kad su se dešavale loše stvari i pokušao je uvek svakome da pomogne. Eto, samo toliko. Da ostavimo po strani sport, ja stvarno volim svoju državu.

Javiće vam se svi ljudi posle ovoga, ja ne volim da pričam o tome, i neka vam kažu šta je stvarno Vladimir Štimac uradio za neke druge ljude.

Eto toliko. Moj uspeh, ono što ja najviše osećam kao uspeh jeste to što sam u najtežim trenucima za pojedince, i u najtežim trenucima za ovo društvo, bio uz svoj narod i maksimalno, koliko sam mogao, pomogao.

Kada ste razvili šator ispred Predsedništva, da li ste očekivali da možda još neko dođe i postavi svoj šator pored vašeg?

Ljudi iz političkog života su mi konstantno dolazili.

Dobio sam i poruke od sportista. Nisu svi spremni da izađu. Hteo bih da pozdravim sve ove koji su izašli. Svaka im čast. Ne bih sada da ih nabrajam, da ne bih zaboravio slučajno nekoga, jer to je velika stvar u ovom trenutku i za društvo i za narod.

Ali, da sam imao podršku, imao sam je. Mislim da sam imao sve zajedno oko 1.000-2.000 ljudi. Ali moram da vas podsetim na jednu stvar. Da ja nisam pozvao nikoga da dođe sa mnom da sedi. Nisam pompezno najavljivao da ću ja da uradim to i to, nego sam ja to samo uradio. Ja sam tu poruku želeo da pošaljem narodu, da ima ko za njega da se spusti u blato. Ne pričam u političko blato, nego da mu bude i hladno i da mu ne bude dobro. Znači, ima ko za ovaj narod da se bori. To je bila moja suštinska poruka koju je narod razumeo i ja sam dobio neverovatnu podršku i ovim putem želim svima kojima nisam odgovorio na socijalnim mrežama, jer su poruke pristizale sa svih strana, da se zdušno zahvalim. Da nije njih i tih poruka koje sam dobio i, naravno, moje porodice i prijatelja, ne bih mogao da izdržim tih 48 sati, jer je stvarno bilo hladno i uopšte nije bilo naivno.

I to narod kad vidi, ja sam siguram da će da se ohrabri i da izađe u većem broju.  Želim da se moj narod ne plaši, da moj narod priča, da moj narod govori istinu. Svako ima pravo da ima svoj stav i da on bude različit od tvog. I u tome je lepota ovoga sveta, što smo svi različiti, što nismo isti.

Mi sad vidimo studente koji ne osećaju strah. Vidimo široke delove društva koji imaju sve manje straha. Ali, s druge strane, ipak je relativno malo sportista koji su se do sada usudili da podrže studente, mada ima i takvih. Zbog čega sportisti ćute?

Da objasnim to na najplastičniji mogući način. To su moje kolege i ako su oni trenutno možda i uplašeni ja ću da ih branim jer znam da će u jednom trenutku i oni da skupe hrabrost i ja ću uvek da budem tu za njih.

To je jedan zlatni kavez. To su godišnji ugovori od milion i po do dva miliona evra. Vi primate mesečno 200.000 evra, možete da radite šta hoćete, kako hoćete, da putujete gde hoćete, da vas jednostavno nije briga.

Ali, šta god da se dešava, vi morate da budete koncentrisani na svaku sledeću utakmicu. Evo ja se ne libim da kažem da ja nisam imao vremena ni da čitam ni da se edukujem, da mi je samo košarka bila u glavi, da jednostavno i kad završiš po dva, tri treninga u dva dana, plus utakmica, put…, kad uđeš u hotelsku sobu gde provodiš 90 odsto vremena, ti legneš i zaspiš.

S druge strane, kad ljudi govore o tome, o društvenoj situaciji u Srbiji, oni to ne razumeju, jer režim 12 godina kuva žabu i svojom medijskom hobotnicom drži sve. Opet, sportisti imaju kontakte i sa ljudima koji su iz tog SNS miljea. Želim da kažem da, verovatno, oni pitaju nekoga iz tog miljea šta se dešava i onda ne dobiju prave informacije. Mogu oni, naravno, da provere i druge medije. I onda dolaze do pomešanih informacija i ne mogu da formiraju svoje mišljenje.

Ja sam im tu ako žele da istupe, da ih zaštitim. Da im kažem da nije strašno ako te novine iz te režimske hobotnice napadnu.

Kad ste pomenuli zlatni kavez, taj zlatni kavez može se razumeti da važi za aktivne sportiste, posebno one koji su u Srbiji. Možda i za one spolja koji imaju ugovore sa sponzorima, pa možda ne žele politički angažman. Ali, šta ćemo sa velikim brojem naših legendi, koji ne igraju više, koji su situirani, a i dalje ćute, dok se narod na njih ugleda, iako privatno podržavaju proteste?

Pa imamo velike ljude kao što su Dejan Bodiroga i drugi koji su izašli u javnost. Da ne nabrajam sve, da nekog ne bih izostavio. Svi će oni biti diskreditovani na neki način.

A neki drugi, koji neće da se jave, možda imaju neke poslove sa njima. Znate kako, oni su raširili pipke svugde po državi i sve što hoćeš da radiš moraš preko njih da bi ti posao bio uspešan. Tu imamo neke milionere, milijardere koji su to postali kad su ovi došli na vlast. To je prilično lako kad imaš vlast pored sebe.

Očekujem i ove sportiste koji su u penziji, samo zavisi da li su ucenjeni zbog nečega. Imali smo legende i sa jedne i sa druge strane, koje su davale neke skandalozne izjave. Imajte obraz. Ne može Aleksandar Vučić da vam bude doručak, ručak i večera.

Kad ste pomenuli neke firme koje su svoj uspeh doživele za vreme ove vlasti, tu dolazimo do nečega što mnogi vide kao početak vašeg javnog angažmana u politici, a to je situacija sa Milenijum grupom. To je situacija kada je trebalo da gasovod pređe preko vašeg imanja, a oni nisu imali papire za to. Da li je to razlog zbog kog se vi bavite ovim ili je to moment koji je vama prosto prelio čašu? Pretpostavljam da ste mogli iza scene da to rešite na neki način.

Pa ne bih to da rešavam iza scene. Dolazili su oni mnogo puta na sve moguće načine. Ja jednostavno ne radim tako, ne radim na korupciju i kriminal. Ne reagujem na to. Ili ćemo čisto sa obrazom ili nikako. Meni je čašu prelio razgovor sa čovekom na Kopaoniku kome su ostavili baba i deda dedovinu i kom su oni bukvalno došli, da sad ne pričam koja firma je u pitanju, bez ikakvih papira i dozvola, i koga je njihovo privatno obezbeđenje izbacilo sa njegove zemlje i rekli mu – nemoj da brineš, dobićeš pare.

To je kao kad bi neko došao kod vas u stan i iselio vas, vaše dete, ženu i ako taj stan košta deset hiljada evra, on vam da petsto evra i kaže marš napolje. Na šta to liči? E, ja to neću više nikada da dozvolim. Svi koji budu tako radili i koji se budu tako ponašali, treba da odgovaraju, krivično i pravno.

Kako je to završeno inače, ta vaša situacija?

To je sve sad na sudu.

Hajmo na kraju malo o sportu. Evo, Svetislav Pešić tu je, kako vidite situaciju sa njim na selektorskoj poziciji?

Mnogo mi je drago što sam čuo njegovu izjavu da ovo društvo mora da se menja i podržavam ga maksimalno u tome. Kari Pešić je prepametan čovek koji tačno zna da izabere reči.

Mislim da je odličan za Srbiju, mislim da će košarkaška reprezentacija da napravi dobre rezultate sa njim, kao što su već i napravili. Voleo bih da može i posle Evropskog prvenstva da nastavi. Iskreno se nadam ozbiljnom uspehu na Evropskom prvenstvu, mada ja onu svoju ludačku želju i pozitivu uvek imam i nikad ne odustajam od nje i uvek mislim i znam da ćemo da uzmemo medalju. Ja sam jednostavno takav, nepopravljiv. 

A na sledećoj Olimpijadi, isto?

Imamo tu dijapazon odličnih mladih trenera. Imamo Dušana Alimpijevića koji pravi ozbiljan uspeh u Turskoj već neko vreme. Mislim da je to jedna ozbiljna preporuka za budućnost. Imamo i drugih trenera, imamo naravno i Saleta (Obradovića) koji može da se tu nađe. Hajde da vidimo, ja bih voleo da vidim šta će Pešić da uradi. Prvo Evropsko prvenstvo, pa da vidimo ko će moći da nam se priključi kasnije za Olimpijske igre.