Argentinski revolucionar Če Gevara ubijen je na današnji dan 1967. godine

Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Če  Guevara ili samo Če, rođen 14. juna 1928. u mestu Rosario, u Argentini, a ubijen 9. oktobra 1967. u selu La Igera, u bolivijskoj provinciji Valje Grande. Bio je marksistički revolucionar, kubanski gerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.

Gevara je predstavljao jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956–1959), kao član pokreta „26. jul“. 

Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije društva, putujući po svetu kao diplomata Kube, a zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom u Boliviji. 

U Boliviji, spregom Američke obaveštajne agencije (CIA) i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvaćen, a odmah sutradan ubijen. 

Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma, i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta.

Potpuno posvećen revoluciji

Kao strog vojskovođa, i potpuno posvećen svom revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama, on je ostao kontroverzna ličnost od velike istorijske važnosti.

Časopis Tajm proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka, a čuvenu fotografiju Gevare, koju je načinio Alberto Korda Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom dvadesetog veka.

Rođen u dobrostojećoj porodici

Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj porodici špansko-irskog porekla. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, potiče iz špansko-irske porodice, bio je arhitekta po struci, i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla. Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da boluje od astme. Lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.

U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine.

Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu“.

Dnevnik motocikliste

Dana 23. oktobra 1951, još uvek ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke Norton 500 kojem su dali nadimak La Poderosa (na španskom: Moćna)

Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom kada se La Poderosa pokvarila i prestala sa radom. Ostavivši motocikl u Čileu, nastavili su put ka severu, koristeći autobus, autostop, morske puteve ili idući peške. Prešli su Čile, došli u Peru, gde su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu. Iz Perua su prešli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami, gde je ostao oko mesec dana, radeći kao kelner i perač posuđa u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres.

Na putovanju kroz Latinsku Ameriku upoznao siromaštvo i glad

Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja kasnije pretočen u Dnevnik motocikliste, koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa, a 2004. godine se pretočio i na filmsko platno. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima, skupa sa nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca i zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja, koje vodi ka tome da otac prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.

Radio kao lekar u Meksiku

Početkom 1955. godine radio je kao doktor u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa Fidelom Kastrom. Tokom prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ova kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul“. U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak Če.

Nakon pobede revolucije, Če je 9. februara dobio počasno kubansko državljanstvo. Najpre je postavljen za direktora Centralne banke Kube, a kasnije i za ministra industrije.

Kapitalizam je borba vukova

Če Gevara je smatrao da se i za vreme mira mora nastaviti revolucija. Zapravo, kako je rekao, revolucija je tek tada počinjala. Čeove ideje za razvoj privrede zasnivale su se na širokom spektru različitih privrednih aktivnosti, kao i na dobrovoljnom radu i dobroj volji, kao modelu na kojem treba da se zasniva jedinstvo individue i mase. Ovo je pokušavao pokazivati sopstvenim primerom: danonoćno je obavljao svoje dužnosti kao ministar industrije, učestvovao u građevinskim poslovima, pa čak i seči šećerne trske, kad je imao slobodan dan.

Kapitalizam je smatrao „borbom vukova“, u kojoj „samo jedan može da pobedi, na štetu drugih“, i zahtevao stvaranje novog čoveka, vođenog moralnim, a ne materijalnim principima.