Rudarska istraživanja nisu opasna kada se postupa po zakonu

Da nema mineralnih sirovina, sada ne biste listali Novu ekonomiju ili čitali ovaj tekst na svom mobilnom telefonu. Ipak, u Srbiji se u poslednje vreme o rudarstvu priča kao o nečemu opasnom, jer u društvu postoji strah od istraživanja i (potencijalne) ekološke štete. Trenutno, Srbija gotovo isključivo izvozi koncentrate metala – jer ovde nema ko da ih obradi, a naše „blago“ postaje tuđi profit.

O tome da li su rudarska istraživanja zaista opasna i koliko Srbija u ovoj oblasti ima potencijala pričali smo sa profesorom Vladimirom Simićem sa Rudarsko-geološkog fakulteta.

Koliko Srbija ima rudarskog potencijala, koliko je on sada iskorišćen, a koliko resursa još imamo?

Potencijala imamo. Problem je u tome što više nemamo domaću industriju koja bi koristila mineralne sirovine, naročito nemetalične, a zbog njihove niske vrednosti nije isplativo izvoziti ih stotinama kilometara do najbliže luke. Ono što jeste iskorišćeno su rude gvožđa, iako njih nikada nije bilo mnogo. Takođe smo otkopali skoro sva ležišta hroma i antimona. Recimo, Srbija je početkom 20. veka bila treći u svetu proizvođač antimona. Ima mnogo mineralnih sirovina kojima prođe „rok trajanja“ – jednostavno više nisu isplative i niko ih ne traži.

Koje su najčešće zablude u javnosti kada je reč o rudarstvu i geološkim istraživanjima?

Najveća zabluda je da će eksploatacija automatski uslediti čim neko zatraži dozvolu za istraživanje – kao da će za dve, tri ili pet godina rudnik sigurno biti otvoren. Kada su metali u pitanju, od stotinak projekata, tek dva ili tri napreduju do faze detaljnih istraživanja. A od sto takvih, samo u dva ili tri slučaja će rudnik zaista biti otvoren jednog dana.

„Jednog dana“? Koliko je to zapravo dugotrajan proces?

Imamo primer Australije, gde istraživanja traju i po 30 godina dok ne dođe do otvaranja rudnika. Teško je porediti se sa velikim zemljama, one imaju mnogo sirovina i planiraju dugoročno – ne u godinama, nego u decenijama. Mi to ne možemo, mala smo zemlja. S druge strane, imamo primer kompanije koja je u Srbiju došla 2004. godine i koja još uvek nije otvorila nijedno ležište. Priprema dakle može da traje i po 20 godina, iako nema nikakvih problema.

Kako izgleda ceo taj proces?

Procedura je jako dobro definisana u Zakonu o rudarstvu i geološkim istraživanjima. Prvo se traži dozvola za istražno pravo. Kada su metali u pitanju, potrebno je tri godine, plus još tri i dve godine, pa još dve godine – samo za izradu dokumentacije. Taj rok se može produžiti, ali samo pod uslovom da kompanija već ima konkretne rezultate iza sebe. Dakle da se na projektu radi, a ne da se samo „drži“ istražno polje.

U javnosti se, kada se govori o rudarskim istraživanjima, pojavljuju različite priče i nedoumice. Jesu li ta istraživanja opasna ili ne?

Istraživanja sama po sebi nisu opasna, niti zagađuju životnu sredinu, ako se postupa u skladu sa propisima, koji su vrlo jasni i definisani Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima – ali i nizom propisa o zaštiti životne sredine.

Koliki procenat teritorije Srbije je obuhvaćen tim istraživanjima?

Odobrenjima za eksploataciju je pokriveno negde oko 2,5 odsto teritorije Srbije. Procenat teritorije na kojoj se realno vrši eksploatacija ne prelazi jedan odsto. Kolubarski basen, recimo, ima eksploataciono polje od nekoliko desetina kvadratnih kilometara. Ugalj se ne vadi na celoj toj površini, već samo na trenutnim aktivnim površinskim kopovima. Ostatak se rekultiviše, ali sve to čini eksploataciono polje. Isto je i u Boru i Kostolcu. Zaštićeni prostori čine oko 10 odsto teritorije Srbije. Ta površina bi mogla da bude i veća. Ja bih voleo da zaštićeno bude bar 20 odsto teritorije – ali da to budu područja koja to stvarno zaslužuju.

Koliko ljudi u Srbiji direktno ili indirektno zavisi od rudarstva, uključujući građevinu, energetiku ili proizvodnju?

U Srbiji je oko 30.000 ljudi zaposlenih direktno u rudarskoj industriji, dakle oko jedan odsto svih zaposlenih. Njihova prosečna plata je oko 117.000 dinara (prema podacima iz 2023. godine), što znači da je ona praktično dvostruko veća od onih u slabije razvijenim delovima Srbije. U povezanim industrijama radi oko 10 odsto svih zaposlenih, što nije tako loše za jednu malu zemlju.

NAJVEĆA ZABLUDA U JAVNOSTI JE DA ĆE EKSPLOATACIJA AUTOMATSKI USLEDITI ČIM NEKO ZATRAŽI DOZVOLU ZA ISTRAŽIVANJE – KAO DA ĆE ZA DVE, TRI ILI PET GODINA RUDNIK SIGURNO BITI OTVOREN

Da li je rudarska industrija uspešno integrisana u širi ekološki i društveni kontekst?

Ima dobrih primera za integrisani društveno-ekološki kontekst, ali to pitanje na kraju zavisi od vlasništva nad mineralnim sirovinama. Država je vlasnik gotovo svih mineralnih sirovina, što znači da je zemljište u vlasništvu pojedinca samo do pola metra dubine. U zapadnoj Evropi je to malo drugačije: U većini slučajeva vlasnik zemljišta je vlasnik i svega što je ispod površine.

Ima li Srbija potencijal da pametnije iskoristi svoje resurse?

Kao što rekoh, potencijal imamo, ali koliko pametno koristimo resurse je drugo pitanje. U bivšoj Jugoslaviji, Srbija i Bosna i Hercegovina su bile rudarske republike, koje su proizvodile najveću količinu svih mineralnih sirovina koje je industrija prerađivala. Ne znam koliko smo danas spremni, ili dovoljno promišljeni, da stvari postavimo kako bi industrija zaista funkcionisala i kako bi veći deo finalnih proizvoda nastajao u Srbiji. To ipak zavisi od makroekonomske politike. Naglašavam da država ne ulaže u geološka istraživanja, sem u državni Geološki zavod.

Govorili smo i o Zakonu o rudarstvu i usklađivanju sa propisima EU. Koliko je naš zakon dobar i koliko se razlikuje od zakona nekih drugih zemalja?

Za moj ukus zakon je malo predugačak i sadrži mnogo stvari koje bi zapravo trebalo da budu u drugim propratnim aktima. Ali, to ne menja činjenicu da nam je zakon dobar. On se ne razlikuje puno od zakona drugih zemalja. Koliko se primenjuju naši zakoni, u to ne bih ulazio. Mada, iz mog iskustva u geologiji i rudarstvu, zakon se striktno poštuje. Prihvatili smo još 2004. godine sve najmodernije evropske propise vezane za životnu sredinu, koji su u međuvremenu dopunjavani i prilagođavani.

Šta biste rekli ljudima koji strahuju od rudarskih projekata i da li može da se dođe do ravnoteže između razvoja i zaštite životne sredine?

Uvek može da se dođe do ravnoteže. Ljudi moraju da znaju da je rudarstvo jako bitna privredna delatnost. Mnogima još uvek smeta to što strane kompanije dolaze. Možda neka kompanija i jeste strana, ali ona onda osniva ćerku firmu u Srbiji i zapošljava barem 90 odsto ljudi iz Srbije.