Održan panel ‘Digitalna transformacija srpske ekonomije-put do boljeg zapošljavanja’

Fondacija Fridrih Ebert je u saradnji sa Business Info Group  u Envoy Conference centru   održala panel pod nazivom Digitalna transformacija srpske ekonomije-put do boljeg zapošljavanja. 

Cilj panela bio je  da se razmotri koliko se u obrazovnom sistemu insistira na digitalizaciji, usvajanju novih znanja, koliko je to znanje primenljivo u privredi i kakve su konkretne koristi kako za zajednicu kao celinu, tako i za adekvatno obrazovanje mladih ljudi i njihovo osposobljavanje za poslove koje će nametati četvrta tehnološka revolucija.

Razgovaralo se i o konceptu celoživotnog učenja koje omogućava i srednjim i starijim generacijama zaposlenih, identifikovanim kao vrlo ugroženim, da unaprede svoja znanja i prilagode ih novim zahtevima tržišta. To direktno doprinosi bržem rastu ekonomije, većoj zapošljivosti, boljem kvalitetu života građana.

Govornici su bili Dragan Lončar, prodekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, Đorđe Krivokapić, docent Fakulteta organizacionih nauka i programski direktor SHARE fondacije i Ivan Bjelajac, osnivač MVP Workshop i pokretač Startup centra. 

Lončar: Veliki jaz između obrazovnog sistema i tržišta rada

Dragan Lončar, istakao je da postoji veliki jaz između onoga što nudi obrazovni sistem i onoga što je potrebno tržištu rada. U savremenom svetu, naime, za posao nije dovoljno samo imati diplomu, nego je neophodno razvijati i različite veštine.

„Otežavajuća okolnost je što su studenti do perfekcije razvili veštinu memorisanja, odnosno reprodukovanja, ali im nedostaju te takozvane soft skills, odnosno meke veštine. Zbog toga poslodavci studente vide kao sirovi materijal na kojem moraju puno da rade da bi mogli da ga stave u funkciju“, rekao je.

Lek za to je povezivanje obrazovnih institucija i tržišta, i to je ono što Ekonomski fakultet u Beogradu radi poslednje dve godine.

„Osnovali smo Centar za saradnju s privredom, otvorili Startup centar, potpisali ugovore sa 270 kompanija i obezbedili oko 1.500 praksi za naše studente. Takođe smo aktivirali segment terenske nastave da studenti ‘izađu iz klupe’, odu u kompaniju, provedu tamo jedan dan, osete kako se knjiži transakcija u banci, kako izgleda skladište…Pokrenuli smo i jedan projekat koji se zove Ekof životna škola, čime smo studentima hteli da pošaljemo poruku da ne treba da ih učimo samo ekonomiji, nego i nekim životnim veštinama poput pružanja hitne pomoći, veštinama komunikacije, javnog nastupa, timskog rada…“, naveo je prodekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Istakao je da nastavni plan i program nisu najveći problem u našem školovanju, ali da bi trebalo unaprediti načine prenošenja znanja.

„Digitalizacija i digitalna ekonomija imaju šansu da nivelišu socijalne razlike jer digitalna ekonomija svakome daje priliku da kreira svoj prihod“, kazao je Lončar. 

Zoran Stojiljković: Moramo se zapitati šta digitalizacija donosi budućnosti

Zoran Stojiljković, objasnio je situaciju formulom 25-40-20, koja govori o tome da država, porodica i okruženje ulažu u nečije obrazovanje 25 godina, nakon čega se radi oko 40 godina, da bi se posle toga uživalo dvadesetak godina u penziji – ako je bude. 

„Iz ove zemlje odlazi desetine hiljada ljudi godišnje. Znači da ova zemlja gubi 25 godina za sve one koji odu. Koji je to gubitak i koliko košta školovanje jednog lekara, arhitekte, programera…?“, zapitao je Stojiljković.

Druga formula koja ga, kako je rekao, užasno zabrinjava je formula 60-20-20.

„Ona u sociologiji znači da vaša životna perspektiva 60% zavisi od toga gde ste rođeni, 20% od porodice u kojoj ste rođeni i 20% od vašeg talenta, rada, prihvatanja rizika…“, rekao je.

Srbija treba da radi na tome da svi imaju jednaku šansu. Zato je važno razmišljati šta digitalizacija donosi budućnosti sveta, budućnosti Srbije, rada i zapitati se kako će sindikati u toj novoj situaciji morati da se menjaju i hoće li oni uopšte preživeti to.

„Da li će to biti svet ostvarenih izazova ili sveopšte kontrole? Zato moramo ozbiljno promišljati sindikat za to vreme. Sindikati bi tada morali da imaju veća ovlašćenja“, naveo je. 

Digitalizacija neće doneti promene samo običnim radnicima, nego i drugim profesijama, a među njima i novinarima.

Ivan Bjelajac: Moramo brzo da se prilagođavamo

Ivan Bjelajac, smatra da Srbija ima šansu da se prilagodi novom dobu, ali da promene u tom pravcu moraju da budu brze.

„Ono što je dobro za nas je to što je broj ljudi koje imate u zemlji postao donekle manje bitan sa ovim industrijskim pomacima. A ono što je loše za nas je što to ne znači da se mi u tome još uvek  sjajno snalazimo. Problem je u tome što zlatna sredina prestaje da postoji“, rekao je on. 

U budućnosti koja je pred nama imamo dve mogućnosti: ili ćemo svi biti nepotrebni ili ćemo doći do toga da tehnologija radi za nas.

„Sve više dolazimo do toga da jako bitno postaje koliko si sposoban da funkcionišeš na globalnom tržištu  rada“, kaže. 

Ako se uporedimo sa evropskim frilenserima i ljudima koji pružaju digitalne usluge po svetu, Srbija je u tome prva u Evropi.

„U razvijenim IT zemljama obično oko 1% stanovništa odlazi na  njih, što znači da ako želimo da budemo  prosečni treba nam 70.000 programera“.

Diskutabilno je koliko mi u to ulažemo kao zemlja, nismo najbolji po pitanju infrastrukture, nismo najbolji po pitanju prilika za obrazovanje ljudi za određene stvari i po prilikama njihove zapošljivosti u firmama koje prodaju njihove radne  sate.

„Mislim da ćemo sve manje imati prilike da prodajemo radne sate ljudi u IT-ju i drugim oblastima, a sve više će postati  bitno da li ova zemlja ima neku svoju intelektualnu svojinu koju može da licencira nekom drugom“, naveo je Bjelajac.

Đorđe Krivokapić: Nećemo moći subvencijama da se izborimo s robotima

Đorđe Krivokapić, rekao je da će za tržište radne snage veliki značaj imati činjenica da li će se angažovati čovek, mašina ili  algoritam. To su velike promene.

„I želje mladih su se promenile. Nemamo više  talente koji žele da rade u velikim kompanijama, talenti danas hoće da rade za  sebe. I takav način razmišljanja prilično raste u poslednjih 4,5 godina“, rekao je.

U digitalnom društvu je sve više frilensera, odnosno ljudi koji su sami sebi poslodavci. U svetu je prosečna vrednost radnog sata frilensera 19 dolara, preko 50 posto frilensera ima ispod 30 godina, i oni u proseku rade 30 do 50 sati nedeljno. Mnogi ljudi, međutim, nemaju osnovnu socijalnu i poslovnu pismenost da razumeju razliku između stalnog radnog odnosa i samozapošljavanja.

Kako će Srbija uspeti da se snađe u svetu u kom će algoritmi i mašine zameniti čoveka u mnogim poslovima?

„Ključno pitanje je da li ćemo se mi boriti tako što ćemo kroz subvencije i na druge načine nuditi našu jeftinu radnu snagu  tako što ćemo da se takmičimo sa robotima i kažemo: Ne, mi smo ipak jeftiniji, uzmite naše subvencije, uzmite naše radnike, zaposlite ih, nemojte angažovati mašine. Ili ćemo pokušati da iznesemo kroz obrazovanje neke nove profile koji će moći  na drugom nivou da se takmiče s mašinama, a ne na nivou subvencija“, istakao je Krivokapić i dodao da moramo razumeti da je uticaj tehnologije na osnovne društvene tokove i osnovne ekonomske zakone izuzetan.

„Značajan pokretač i transformacija našeg sistema obrazovanja je konkurencija u polju obrazovanja. Programi neformalnog  obrazovanja su jako evoluirali poslednjih 15-ak godina. U sistemu u kom dobijate kvalitetna neformalna znanja, studentima  morate da ponudite nešto više“.

Primetna je pojava i nikad većeg broja diploma, od čega iza velikog broja ne stoji znanje.

„Diploma nije garant nikakvog uspeha u životu. Fakultet i univeziteti su na jednoj vrsti testa da li će studentima moći da  ponude robu koja im je potrebna, a ta roba više nisu samo diplome koje se, kao što znamo, danas i mogu kupiti“, zaključio je.