Neto štete od subvencija

Davne 1850. godine, Frederik Bastija, francuski politički ekonomista, objavio je esej pod nazivom „Ce qu’on voit et ce qu’on ne voit pas” (Ono što se vidi, i ono što se ne vidi). Esej je postao sastavno štivo svakog ekonomiste zbog čuvene parabole o slomljenom prozoru.

Zamislite, piše Bastija, da vam sin razbije prozor na kući. Možete da izgrdite sina, ali neki političar može da vam kaže da to i nije tako loše za privredu. Jer, sada kada vam je razbijen prozor, možete da uposlite staklara da vam napravi novi. Da vam sin nije razbio prozor, staklar nikada ne bi imao posla i možda bi propao. Razbijen prozor podržava staklarsku industriju. To je ono što se vidi.

Ali ima i ono što se ne vidi. Novac kojim ste platili staklara ima alternativnu upotrebu. Da ga niste potrošili na prozor, mogli ste da ga iskoristite na drugi način. Sada možda nećete moći sebi da kupite nove cipele ili novu knjigu. Možda ste podržali staklarsku industriju, ali ste oštetili obućarsku industriju, ili neku drugu. Podsticaj staklarskoj industriji se vidi; šteta za obućarsku industriju se ne vidi.

Ili, zamislite da ste mali preduzetnik, recimo pekar, koji je taj novac nameravao da uloži u kupovinu testa za hleb koji će da mesi naredne nedelje. Kupovinom prozora podržavate staklarsku industriju, ali podrivate sopstveni biznis. Podsticaj staklarskoj industriji se vidi; šteta za sopstveni biznis se ne vidi.

Ovaj poslednji uvid je značajan za politiku subvencija koju vodi država. Zagovornici subvencija često prelaze preko činjenice da novac za subvencije ne pada s neba. Da biste nekom dali novac za subvenciju, morate najpre nekome taj novac da uzmete. U velikom broju slučajeva, vi ne možete znati sasvim precizno da li će ukupnom privrednom rastu više doprineti staklar, obućar ili pekar.

Ponekad, međutim, to možete precizno da znate. Država novac za subvencije dobija kroz poreze. A porezi se uvek uzimaju od onih koji znaju da privređuju. (Da ne znaju, država ne bi odakle imala da im naplati porez.) Zamislite da ste sav novac koji ste uzeli od poreza usmerili u državni fond koji daje jeftine kredite za privredni razvoj, ili subvencije za otvaranje novih radanih mesta. Neki krediti i subvencije su uspešni (omogućuju privredni rast), neke su neuspešni. Vidljiv je, dakle, polovičan uspeh. Na drugoj strani, međutim, ne vidi se šteta koju trpe oni kojima ste novac uzeli da biste finansirali polovičan uspeh na drugoj strani. Možda je njihova šteta daleko veća od koristi koja nastaje kada nekom date novac koji ste im uzeli. Dobra ekonomska politika vodi računa o neto efektu mera ekonomske politike, tj. i o onome što se ne vidi, a ne samo o onome što se vidi.

U drugom paragrafu pomenutog eseja Bastija kaže: „Postoji samo jedna razlika između dobrog i lošeg ekonomiste: loš ekonomista se ograničava na vidljive efekte; dobar ekonomista uzima u obzir efekte koji ne mogu da se vide i one efekte koji moraju da se predvide.”

U Srbiji se više od deceniju vodi ekonomska politika u kojoj se odlučioci ne pitaju kakav je neto efekat po privredni rast koji nastaje kada uspešnim privrednicima uzimate novac da biste ga dali poluuspešnim ili neuspešnim privrednicima. Ukupan nivo sredstava koji je u Srbiji u 2013. godini odvojen za subvencije iznosi 89 milijardi dinara (oko 2,6% BDP-a iz 2012. godine). Da bi subvencije bile opravdane, privredni rast u 2013. godini bi trebalo da bude nekoliko puta veći od 89 milijardi dinara. A po optimističnijim procenama, on neće biti veći od 68 milijardi dinara (oko 2% BDP-a). Drugim rečima, na jednoj strani ste nekom uzeli 89 milijardi dinara da biste na drugoj strani stvorili 68 milijardi nove vrednosti. Neto efekat politike subvencija je minus od 21 milijardu dinara. Mogu li sa ekonomskog stanovišta takve subvencije biti opravdane?