RAZGOVOR Gorislav Papić sa Srđanom Bogosavljevićem

Nije lako zakazati razgovor sa Srđanom Bogosavljevićem, direktorom Ipsos Stratedžik marketinga. Ne zbog toga što smatra da mu javnost samo šteti, a šteti mu, već zbog gustine njegovog rasporeda. Ipak, na njegovim dijagramima najbolje se vidi puls Srbije. Mene zanima, naravno, politički puls Srbije. Onaj koji mu donosi pet odsto prometa i sto odsto problema.
Mi nikad, ali nikad, ne radimo za javnost, a stalno smo u javnosti i stalno se pojavljuju neke cifre, veoma često izmenjene. Nekada smo pokušavali da to uredno demantujemo, ali sad smo digli ruke od toga. U tom pogledu veoma je neprijatno baviti se ovim, jer si stalno u prilici da moraš da se pravdaš za nešto što nisi uradio. A mi radimo oko hiljadu istraživanja godišnje, to je 50 odsto ukupnih istraživanja koja se u zemlji obave, a kad govorimo o političkim istraživanjima, taj broj je verovatno i veći od 50 odsto.

S obzirom na to da niko nema bolji uvid od vas u raspoloženje biračkog tela, objasnite mi tajnu uspeha Srpske napredne stranke i njenog lidera Aleksandra Vučića. U vreme krize, partija na vlasti beleži sve bolje rezultate. Kako to objašnjavate, koje je startno mesto tog uzleta?
Ključ je u isporučivanju obećanja iz predizborne kampanje. U kampanji je SNS insistirao na borbi protiv korupciji, mislim da je to bila tema kojom su se najviše bavili. I šta? Po dolasku na vlast, isporučili su građanima to što su obećali. Hapšenje Miškovića bilo je prekratnica, tada su svi shvatili da su oni ispunili obećanje. I od tog trenutka kreće taj uzlet, pre svega Aleksandra Vučića, ali i Napredne stranke. To bih uporedio sa popularnošću Dragana Markovića Palme u Jagodini. Obeća nešto, to obećanje slika na svojoj televiziji, ispuni to, ispunjenje obećanja slika na televiziji. Bez obzira na to šta mislite o tom obećanju. Ali on ga je ispunio. To radi i SNS, samo sa mnogo relevantnijim temama, na nacionalnom nivou.

Meni se čini da je možda tajna uspeha naprednjaka ne u ispunjavanju obećanja svojim biračima, nego u ispunjavanju onoga što su druge stranke obećale svojima. Na taj način, ostavljaju opoziciju bez municije za napad.
Znate kako, mi birače delimo na sigurno opredeljene, izgubljive i dobivljive. U kampanji se bavite onima koji su vaši, ali postoje mogućnost da ih izgubite i onima koji nisu vaši, ali postoji mogućnost da ih dobijete. Šta su naprednjaci uradili? Oni su ispunili ključnu stvar, pokazali su da se zaista energično bore protiv korupcije i tako su ono čvrsto biračko telo ubedili da ih sledi i u onim temema sa kojima se sasvim ne slažu. Ti birači, ako su se na najvećoj temi uverili da su naprednjaci uradili sve što su mogli,  tako veruju da će oni i na drugim temama uraditi takođe sve što mogu. Pa čak ako se i ne slažu sa nekim konkretnim stvarima, kao što je npr. Briselski sporazum. A tim drugim stvarima privlače neke druge birače, recimo u slučaju Kosova to su oni koje nazivamo dobivljivim, a nisu njihovi.
Druga stvar, naprednjaci su veoma pametno odmah sami kritikovali ekonomsku situaciju i tako tu ostavili opoziciju bez, kako kažete, municije. Jer, sada imamo pomalo čudnu situaciju da vlast kritikuje tešku ekonomsku situaciju, a da opozicija iznosi svoje ekonomske programe. A znamo da se na kritici ekonomskog stanja osvajaju poeni.

Da, ali donedavno smo slušali da onaj ko otvora teška, nerešiva pitanja ne može da računa na politički uspeh. Govorilo se da onaj ko, na primer, otvori kosovsku priču nema izgleda da na njoj dobije poene. Aleksandar Vučić i naprednjaci su to uradili i dobili su političke poene.
Ja bih rekao da Aleksandar Vučić na kosovskoj priči nije izgubio poene. Ali, ne bih rekao da ih je dobio. Njegov rejting je rastao dugo, ali negde od perioda koji se poklapa sa potpisivanjem Briselskog sporazuma on stagnira. Stagnira na  veoma visokom nivou.
S druge strane, Vučić i SNS su imali srećnu okolnost što nisu imali moćnog protivnika na toj temi. Njihov najveći protivnik, DS, ne može da kaže SNS-u da je izdao ili prodao Kosovo, kao što bi oni možda njima rekli, jer je ovo na neki način i DS-ova politika. Oni koji mogu to da im kažu su politički dosta slabi: DSS, radikali i Dveri. I zato SNS na kosovskoj priči nije izgubio poene.

Šta je sa manjim partnerom u vladi, SPS-om? Da li su blagi rast SPS-a i veliki pad DS-a doveli do toga da već na vlasti imamo veliku koaliciju, tj. da se dve najveće stranke već nalaze u vlasti?
Ne bih rekao da je reč o velikoj koaliciji. Jer, DS je još uvek pojedinačno jači od SPS-a, bio je valjda samo jedan trenutak, onaj kad je Vuk Jeremić napuštao stranku, da smo SPS pojedinačno izmerili iznad DS-a. Ali koalicija SPS, PUPS i Jedinstvena Srbija, ako je tako merimo, uglavnom je iznad DS-a. U toj koaliciji inače dolazi do prelivanja glasova, pre svega u odnosu SPS-a i PUPS-a. PUPS zapravo tu dođe kao „vegeta“, onaj sastojak koji donosi nešto posebno. On ohrabruje glasače da glasaju za njih i koalicija SPS-a i PUPS-a donosi mnogo bolje rezultate nego ako saberemo posebno rezultate SPS-a, a posebno PUPS-a.

Dok, pretpostavljam, kod Palme ne radi sinergija. On svoju vreću glasova može da odnese kome hoće.
Baš tako. On ima čvrste birače i ne bi ništa izgubio ni kad bi išao sa LDP-om, ili kad bi išao sa radikalima.

Kako gledate na Demokratsku stranku? Da li je ona, s obzirom na infrastrukturu i sve što predstavlja, došla do nivoa ispod kojeg će teško pasti i da li trenutno može samo da raste?
Nikada ne bih potcenio samouništavajuće kapacitete naših partija. Setimo se da je ta ista Demokratska stranka 2003. sa nekih 45 odsto podrške za šest meseci spala na sedam odsto. Tad je Živković bio na čelu stranke, da bi je onda preuzeo Tadić i na izborima je imala 12 odsto. Ili pada DSS-a, pa G17. Zaista je teško reći da li je DS dostigao minimum ili će još padati.

Da li beogradski izbori, pošto Dragan Đilas mnogo bolje stoji u Beogradu nego stranka u Srbiji, mogu da bude najava trenda rasta DS i na nacionalnom nivou?
Na tim izborima, bez obzira na to da li će oni biti u paketu sa parlamentarnim ili ne, vodiće se nacionalna kampanja i oni tu, zbog velike popularnosti Aleksandra Vučića, nemaju veće šanse. Dakle, mislim da pitanje eventualnog rasta DS-a nije stvar javnog mnjenja. To je stvar konsolidacije stranke. Oni su se urušili najpre porazom na izborima, a posle i lomovima u partiji: otišao je Tadić, došao Đilas, izgubili su Dušana Petrovića, koji je stranački bio veoma bitan čovek, Vuka Jeremića, koji je imao drugu težinu, ne u stranci, nego među neopredeljenima… Ne znam kako će se i da li će se uopšte Demokratska stranka povratiti i gledajući sad situaciju, mislim da je možda trebalo da se Dragan Đilas i Boris Tadić  podele. Nisam tako mislio, ali sad mislim da bi bolje prošli da su se razdvojili, bilo bi prirodnije.

Kako mislite prirodnije?
Prirodnije utoliko što njihove bazične ideje nisu jednake, nisu potpuno kompatibilne. Na primer, Đilasove ekonomske ideje nisu slične Tadićevim ekonomskim idejama. I da su se podelili mislim da bi zadržali veći deo biračkog tela, mnogo veći deo biračkog tela nego što sad drži Demokratska stranka, a imali bi prostora i mogućnosti da sarađuju. I ja sam mislio da je najbolje da ostanu u jednoj partiji, ali sad, sa naknadnom pameću, mislim drugačije.

Kako vam se čini ova ideja o eventualnom ujedinjavanju Demokratske stranke i LDP-a? Da li bi, kako reče potpredsednik liberala Đurić, zbir tih dveju stranaka mogao da bude tri, ili bi DS samo tu izgubio?
DS bi tu izgubio, ali onaj veliki DS. Sada kada je DS tu gde jeste, nisam siguran. Nismo radili ta istraživanja i ne mogu da procenim šta bismo dobili. DS je izgubio stotine hiljada birača u poslednjih godinu i po dana i verovatno je ostalo jezgro koje deli mnogo zajedničkih ideja sa LDP-om. I s te strane ne bi bilo problema. Međutim, moramo znati da je 2008. DS narastao pre svega na račun DSS-a i da bi bilo kakva bliža saradnja sa LDP-om te birače ostavile van dometa DS-a.

Kako vam se čini taj manevar LDP-a? Oni kao da preuzimaju aktivnu ulogu, Čedomir Jovanović je bio nedavno na razgovoru sa Aleksandrom Vučićem. Da li u priči o ujedinjenju sa DS-om može da se traži i alibi za eventualnu buduću saradnju sa SNS-om?
To mi izgleda kao prevelika teorija zavere. Ne verujem da može da dođe do saradnje LDP-a i SNS-a. Mislim da bi dan pošto bi objavili tu saradnju, i Vučić i Čeda Jovanović izgubili po 10 odsto podrške. Svakako SNS nije razlog ovih razgovora DS-a i LDP-a.

Demokratska stranka Srbije je već dugo zabetonirana na šest, sedam odsto. Mnogi kažu da ona nije pragmatična stranka, ali  nisam siguran da je tako. U Zemunu su videli da ne mogu sami preko cenzusa i išli su sa Dverima. Hoće li im za republičke izbore trebati Dveri ili neka druga stranka, ili su stabilni na svojoj poziciji, koja podseća na njihovu poziciju devedesetih godina.
To je stranka koja ima stabilno biračko telo. Za njih glasaju urbani ljudi, malo stariji, konzervativno orijentisani. Neko ih u šali naziva slavskom demokratijom, jer su to ljudi koji su slavili slave sedamdesetih i osamdesetih. Naravno, ne svi. Dakle, oni su sada stabilno iznad cenzusa. Ali veoma loše stoje među  neopredeljenima. Što znači da bi u scenariju visoke izlaznosti mogli čak da ostanu za nekoliko hiljada glasova ispod cenzusa. Tako da ne znam da li su im potrebne Dveri. Verovatno ne. Ali, ne bih smeo ni da im savetujem da idu sami.

Da li na političkoj sceni ima prostora za neku novu stranku? Ili bi neka manja, postojeća, mogla da napravi veliki iskorak?
Mislim da ima prostora. Ali, da bude nova, sa nekim novim ljudima, a ne sa recikliranim. Čim se prepozna reciklaža, šanse rapidno padaju. Pa pogledajte ovu Beogradsku inicijativu. Da se nije otkrilo ko stoji iza njih, možda bi i prošli. Većina sadašnjih političara u neto ocenama stoji loše. Skoro svi osim Vučića. I zato ima prostora za nove. Imate primer Pozitivne Slovenije, ili još bolji Pozitivne Crne Gore, gde su relativno nepoznati ljudi, sa ne mnogo novca i harizme, bez infrastrukture, uspeli da postanu relevantna politička snaga. I sada se bez njih ne može. Od malih stranaka ne vidim da iko može da povuče biračko telo do cenzusa.

Da li je DS utemeljio politiku u kojoj su istraživanja javnog mnjenja jedina idelogija? I da li takvo shvatanje politike preuzima SNS?
Ne. Ja mislim da ne. Postoje, naravno, političari koji kad čuju stav javnog mnjenja, kažu: dobro, ja ću ovo da promenim i ugodim javnom mnjenju. Ali, veći je broj onih drugih koji se svađaju sa javnim mnjenjem. Takav je na primer bio Zoran Đinđić. U smislu – ne valja vam stav, ja ću vas naterati da ga promenite.
Većina ipak stav javnog mnjenja koristi za komunikaciju. Da vidim kako ću da zapakujem ono što hoću da im prodam, da bih im lakše prodao. Ali, ne da im prodam ono što oni hoće, već kako da upakujem ono što ja hoću da prodam.