Strah je bespovratno savladan

Možda ništa kao reakcija predsjednika Srbije Aleksandra Vučića na otvorenu prijetnju smrću studentu Pavlu Cicvariću – upućenu sa jednog od opskurnih medija koje kontroliše – ne opisuje stanje u društvu koje njegov režim trinaest godina sistematski razara.

„Vidite kako je to interesantno!“, ruga se predsednik Srbije, „Svakog dana, svakog dana zvaničnici, novinari, analitičari, kandidati na listi blokadera govore o tome kako me treba ubiti; crtaju me obešenog, ubijenog na naslovnim stranicama mainstream medija. Nikada vam to nije čudno. I nikada nikoga i ne pitate. Ovo vam je čudno. Pokazaću razliku između mene i vas, mene i njih. Osuđujem izjavu Siniše Vučinića, mislim da je neodgovorna. Ali znam šta je hteo da kaže…“

„Najbolji student“ beogradskog Pravnog fakulteta je, dakle, kao predsjednik države koji kontroliše sve poluge vlasti i sile, ali i kao „štićena ličnost“, isto što i student Pavle Cicvarić?!

U međuvremenu, na društvenim mrežama, nimalo slučajno, studenti u blokadi objavili su dvije fotografije: na jednoj je student novosadskog Fakulteta tehničkih nauka Bogdan Jovičić, koji je vezan i u pratnji policije iz pritvora doveden na sahranu svog oca; na drugoj, višestruko osuđeni kriminalac Kristijan Golubović, bez „lisica“ i okružen policajcima u civilu, iz Zabele kreće na sahranu svoje majke.

Je li režim predsjednika Aleksandra Vučića obesmislio i sam pojam pravde i pravičnosti, pitanje je za profesora Pravnog fakulteta u Beogradu Miodraga Jovanovića. U intervjuu za Novu ekonomiju, profesor Jovanović kaže da pomenute fotografije koje su studenti postavili na društvenim mrežama predstavljaju najprije paradigmatičan prizor srpske stvarnosti, protiv koje su, istakavši parolu – Jednakost pred zakonom! – ustali studenti i građani Srbije.

„Nadalje, slika Bogdana Jovičića je i prizor političkog režima koji je izgradila ova vlast – režima čije prepoznatljivo obeležje postaju politički zatvorenici. Srbija je na ’dobrom’ putu ka Lukašenkovoj Belorusiji“, kaže profesor Jovanović.

Advokat Bogdana Jovičića je informaciju da je njegov klijent stupio u štrajk glađu dobio tek tri dana nakon što je štrajk započet. Zar uprava zatvora nije imala obavezu da advokata odmah obavijesti o promjeni stanja?

Posve je jasno da je Bogdanov pravni zastupnik morao biti obavešten o toj činjenici. Ovo je još jedna sličica bespravlja kojem se građani Srbije svakodnevno izlažu. Ne samo na slobodi, nego i u zatvorima.

Bahatošću i nehumanošću o kojima govorimo režim demonstrira moći ili slabost?

Režim koji je dugo imao prepoznatljiva obeležja „spin diktature“, zasnovane na organizovanoj i sveprožimajućoj medijskoj manipulaciji, prinuđen je poslednjih meseci da poseže za grubom i otvorenom silom. U tom smislu, akti nasilja jesu jasan znak slabosti režima. Pritom, onaj koji ih preduzima neprestano se pred kamerama busa u grudi i prikazuje ih kao akte svog silništva, iako više podseća na pijanca koji se u kafani kuraži pred svaki novi postupak kojim srlja u propast.

Igra li se režim vatrom? Rizikuje li da eventualno neka nova tragedija definiše dalji tok političkih i društvenih kretanja?

Baš kao što svaka nova čaša pijanog čoveka vuče u sve iracionalnije postupanje, tako i posezanje za sve većom i razobručenijom silom režim gura u vrtlog nasilja iz kojeg je sve teže vratiti stvari u redovne političke tokove. Istovremeno, za tobožnju nameru nasilnog svrgavanja vlasti optužuju se studenti i pobunjeno društvo, koji već mesecima ističu zahtev za izbore, makar oni bili održani i u ekstremno nepovoljnim uslovima, kakvi su već dugo. U toj opasnoj igri vatrom, režimski propagandni servisi ne prezaju ni od monstruoznih tvrdnji, poput one poslednje, da će Pavle Cicvarić biti „žrtvovan“ kako bi se navodno povratila masovnost protesta.

Režim je, rekli ste nedavno, zapao u terminalnu fazu i nasilje je jedina poluga koja mu je preostala. Postoji li tačka koju, ako je riječ o nasilju, režim ipak neće preći?

One koji misle da su takve tvrdnje neutemeljene i preuveličane, valjalo bi upitati jednostavnu stvar: da li vam je zamisliva slika u kojoj Aleksandar Vučić pruža ruku nekom političkom protivniku i predaje mu vlast, priznajući izborni poraz?

I, kakav bismo odgovor dobili, šta mislite?

Intuicija mi govori da sve manji broj građana u Srbiji veruje u mogućnost takvog scenarija, što znači da smo došli u tačku u kojoj režim odašilje poruku da nije spreman da vlast prepusti čak ni ako izgubi izbore. U takvoj situaciji postaje ekstremno nezahvalno predviđati šta je režim sve kadar da učini i dokle je spreman da ide. Upotrebom zvučnog tipa, nekontrolisane i prekomerne policijske sile, kao i CN gasa, prekoračene su brojne linije za koje smo naivno verovali da su crvene. Jedna od tinjajućih nada jeste da spoljnopolitički akteri, a pre svih EU, neće dopustiti efektivno pretvaranje Srbije u Belorusiju.

Opozicija je nedavno boravila u Strazburu, poziva EU da posreduje u rješavanju političke krize. Vidite li spremnost EU da se aktivnije uključi?

Nezavisno od toga šta svako od nas misli o EU ili koliko joj veruje, obaveza EU da se aktivno odnosi prema događajima u Srbiji proističe iz našeg statusa kandidata za članstvo u toj organizaciji. Moj je utisak da je dosadašnji angažman EU više bio obojen geostrateškim interesima, nego bilo kojom od temeljnih vrednosti koje su upisane u čl. 2 Ugovora o EU.

Da, ali šta imamo na drugoj strani? Evo, Spoljna obavještajna služba Rusije (SVR) saopštila je da EU navodno stoji iza protesta u Srbiji i da se za godišnjicu novosadske tragedije 1. novembra „sprema Majdan“. Kako tumačite ovu poruku?

Rusija je jedan od spoljnopolitičkih aktera koji imaju snažan interes da Srbiju sačuvaju u orbiti svog političkog uticaja. Kada se to zna, ne čudi što se SVR-u svako malo priviđa Majdan u Srbiji. Međutim, sadržinski gledano, ta „informacija“ je verodostojna taman toliko koliko i svaka Vučićeva izjava o nekakvoj „obojenoj revoluciji“: za organizaciju tobožnjeg prevrata optužuje se EU, čiji je Srbija zvanični kandidat za članstvo, a čiji najviši zvaničnici, pre svih predsednica Evropske komisije, dosad nisu poslali nijednu nedvosmislenu poruku da Vučića više ne doživljavaju kao pouzdanog političkog partnera0!? U tom smislu, celu ujdurmu sa „malom pomoći prijatelja“ iz RSV-a posmatram pre svega iz unutrašnjopolitičke vizure.

Šta to znači?

Znači da se iz „informacije“ RSV-a jasno sagledava Vučićev strah da bi 1. novembra mogao da mu se ponovi 15. mart. U tom smislu, ova bi obaveštajna „informacija“ trebalo da predupredi takav razvoj događaja. Uveren sam da će, baš kao i svaki dosad „odsvirani kraj obojene revolucije“, i ovaj potez izazvati suprotan efekat.     

Studenti traže vanredne izbore, mogu li oni biti put izlaska iz krize? Najzad, koliko je zaista realno da predsjednik Vučić pristane na to da ih raspiše?

U demokratskim zemljama, slobodni i pošteni izbori uvek su rešenje za izlazak iz duboke političke krize. Kada neko neupućen u prilike u Srbiji čita Vučićevo pismo Fajnenšel tajmsu, pomislio bi da ovde nikada nisu bili održani vanredni izbori. Naravno, stvarnost je potpuno drugačija – samo jedna vlada za Vučićeve vlasti  konzumirala je ceo mandat. Dakle, Vučićeva omiljena igračka jesu vanredni izbori, i to po mogućstvu što neslobodniji i nepošteniji. Međutim, Vučić sad zatvara i taj teško oštećeni institucionalni okvir za rešenje krize. Tvrdeći, pritom, kako krize i nema, iako nas svaki čas obaveštava da se obračunava s „obojenom revolucijom“.

Kada budu raspisani, studenti će učestvovati na izborima. Šta radi ProGlas?

ProGlas je nastao bez ambicije da njegovi inicijatori trče za foteljama, ali s jasnom namerom da aktivira građane u otporu ovom naopakom režimu i u borbi za sistemsko pretemeljenje države. To i nastavljamo da radimo.

Kako?

Bilo tako što okupljamo i sarađujemo s brojnim lokalnim grupama građana u okviru asocijacije Slobodne organizacije Srbije, bilo tako što pripremamo aktivnosti vezane za političku mobilizaciju naše dijaspore. Uz to, nismo namerni da prekinemo s praksom održavanja tribina po Srbiji. Bili smo podrška u izbornom procesu u Kosjeriću i Zaječaru, bićemo to i u Mionici i Negotinu.

Imate li utisak da su studenti, ekvidistancom u odnosu na režim i na opoziciju, opozicione stranke dodatno marginalizovali i oslabili?

Mislim da nije vreme za analize koje nas vraćaju unazad.

Za šta je vrijeme?

Vreme je da svi akteri realno sagledaju stanje stvari u sadašnjosti i prema tome projektuju i moguće pravce političke budućnosti. Iako je prema svim kredibilnim istraživanjima „studentska lista“ najjači politički faktor Pobunjenog društva, mala je verovatnoća da će ona biti jedina opoziciona lista, kao i da će sama biti kadra da odnese natpolovični broj mandata. Takva realnost nameće potrebu elementarne koordinacije i saradnje svih snaga Pobunjenog društva.
ProGlas se iskreno nada da će do tog koraka doći što pre.

Zašto već nije došlo? Zašto studenti nisu sarađivali sa ProGlasom?

Interesantna je ta, gotovo šizofrena percepcija srpske raspolućene javnosti o odnosu ProGlasa i studentskog pokreta. Onaj ko pomno prati režimske medije ili propagandne video-pamflete tzv. Centra za društvenu stabilnost, rekao bi da je ProGlas organizovao i od početka usmeravao studentski pokret. Onaj ko, opet, gleda nezavisne medije, redovno nailazi na ovo isto pitanje, koje sugeriše da između studenata i ProGlasa postoji neka nepremostiva distanca.

A ne postoji?

Ni prva, ni druga krajnost nemaju utemeljenje u činjenicama. Inicijativa ProGlas i njegovi pojedinačni članovi učestvovali su na brojnim manifestacijama koje su organizovali studenti u blokadi sa svih srpskih univerziteta. Međutim, ProGlas je svesno u jednom momentu „povukao ručnu“, kako ne bi na bilo koji način ugrožavao autentičnost studentske pobune. Onoga trenutka kada su studenti obznanili zahtev da budu raspisani izbori, tog trenutka su i drugim segmentima Pobunjenog društva dali „zeleno svetlo“ da svako, prema mogućnostima, doprinese jedinstvenoj borbi za svrgavanje ovog režima. U tom smislu, svi smo i dalje na istoj strani, s različitim, ali komplementarnim zadacima.

Protesti i dalje traju, koliki je njihov potencijal?

Protest protiv ovog naopakog režima postao je konstanta svakodnevnog života u Srbiji. Ne treba očekivati da protest vazda ima iste forme. Energija pobune nigde nije iščezla.

Možemo li reći da je oslobađanje građana  od straha najvažnija „tekovina“ studentske pobune?

ProGlas je u svoje aktivnosti 2023. godine krenuo s parolom – motivišimo apatične, okuražimo demoralisane! Ako smo mi tu grudvu zakotrljali, studenti su je svojim protestnim akcijama, posebno marševima po Srbiji, pretvorili u nezadrživu lavinu oslobađanja od straha. Zato pojačani intenzitet nasilja od strane režima ne postiže svoj cilj – strah je bespovratno savladan. Građani neće stati dok Srbiju ne učine zemljom vladavine prava.