Srećna Nova godina..?

Finiš 2025. godine nije bio nimalo lak za vladajuću garnituru. Moglo se to, doduše, naslutiti još na njenom početku. Protesti zbog pogibije 16 ljudi ispod nadstrešnice u Novom Sadu zahvatili su čitavo društvo, zemlja je ušla u jedno neproglašeno vanredno stanje čiji se kraj nije ni nazirao, ali niko, a pogotovo ne vladajuća garnitura, nije mogao da sanja u kakav će se to debakl do kraja godine pretvoriti na svim mogućim nivoima.

Uz konstantne proteste i unutrašnje krize koje su sada već postale nova normalnost, u jednačinu su se umešali i brojni strani faktori koji su se do sada uglavnom držali po strani i na pristojnoj distanci. Na nama se najpre slomio sukob Rusije i Amerike kroz sankcije uvedene Naftnoj industriji Srbije. Nije da za problem nismo znali, znamo za njega već godinu dana, i nije da se to nikako nas nije ticalo i nije od nas nimalo zavisilo. Em imamo vlasništvo u tom NIS-u em bi, po svemu što nam zvaničnici govore, trebalo valjda da imamo nekakav kapital za normalne i razumne razgovore sa Rusima. Ispostavilo se da je to šarena laža, kao što je šarena laža i da nas braća Rusi mnogo vole i da bi sve dali za nas. Možda bi nešto i dali, ali NIS, ispostavilo se, nikako. Čak su prema nama zauzeli prilično neprijateljski stav, demonstrirajući ono što svaki ozbiljan i pragmatičan političar zna – u politici nema ljubavi, u politici nema bratstva, u politici nema prijateljstva. U politici postoji samo goli interes, politički, vojni ili ekonomski.

Dok smo u javnosti slušali kako hrabri predsednik postavlja Americi rokove i ultimatume, za koje oni izgleda niti su čuli niti su se na njih odazvali, u fazonu „Ajde, mali, skloni se dok odrasli razgovaraju“, ekonomska kriza počela je da se oseća najpre u menjačnicama, preteći da se prelije i na druge sektore, kao da nam već nije dovoljno inflacije prethodnih godina. U slično vreme javno tužilaštvo za organizovani kriminal intenziviralo je istragu u vezi sa prodajom, tačnije poklanjanjem generalštaba Trampovom zetu Džeredu Kušneru, što je zajedno sa otporom i protestima građana i stručne javnosti, rezultiralo najpre podizanjem optužnog predloga protiv ministra kulture Nikole Selakovića, a zatim i povlačenjem kompanije Džereda Kušnera iz cele priče. Tako je, bar za sada, propao pokušaj otuđivanja izuzetno vredne imovine, koji je bio praćen neverovatnom netransparentnošću, brojnim malverzacijama i naprečac usvojenim leks specijalisom. Nadajmo se samo da neće uslediti neki žeks specijalis, pa da na mestu Generalštaba uskoro ugledamo neki novi Odeon ili zgradu za snimanje „Zadruge“.

Nakon što smo ukanalili odnose sa Amerikom i Rusijom, predsednik nije bio lenj, pa je to obavio i sa Evropom, jer što da ne, kad nas je već tako dobro krenulo. Najpre se prilikom posete Briselu blamirao idejom kako sve zemlje Zapadnog Balkana treba zajedno i u isto vreme da uđu u EU, što su svi ismejali ili, hajde da kažemo, niko nije uzeo za ozbiljno, a onda je, prema sopstvenom priznanju, on lično odlučio da se niko iz Srbije ne pojavi na samitu EU – Zapadni Balkan, što se nije desilo u poslednjih 13 godina otkako je SNS na vlasti. Na stranu to što nije na predsedniku države da uopšte donosi takvu odluku u ime cele zemlje, ali to svakako nije odluka koja se donosi iz revolta, sujete, lične ljutnje ili nemogućnosti da obuzdaš sopstveni ego.

I tako u 2026. ulazimo sa više neizvesnosti nego ikada, pod sankcijama koje prete da eskaliraju, kao društvo podeljeniji nego ikada i sa regrutnim centrom za kriminalce u centru glavnog grada, ali makar sa činjenicom da je i stranim „partnerima i prijateljima“ najzad jasno da imaju posla sa nekim ko je politički nezreo i apsolutno nedorastao trenutku u kojem se nalazi. I ne, tu ne mislim na zemlju Srbiju.