Godina pred nama biće godina razrešenja

Sa svih strana bije i ne žali. Nije se protekla godina dobro završila za kliku na vlasti, koja ima baš previše mafijaških odlika, a nimalo državničkih. To bi moglo da znači da se potencijalno dobro završila za srpski narod, kolektivnu žrtvu te klike na vlasti i da godina pred nama obećava.

Evo, dakle, ovako. Na spoljnopolitičkom planu opšta propast: Amerikanci su krenuli da gaze i nema zaustavljanja. Takva im je procedura. Ruska braća ne daju NIS, a ne daju više ni jeftini gas. I imaju ozbiljne primedbe što Vučić prodaje municiju Ukrajini, dok od njih očekuje spas i ustupke.

I jedni i drugi pokazuju otvoreno gnušanje prema srpskom predsedniku, izgleda da je baš preterao. Sad je i Evropska unija krenula da mu lupa packe, i tamo je preterao. Nije smeo da ode ni na samit lidera zemalja Zapadnog Balkana sa Evropskom unijom. Jedini on.

Kinezi su upadljivo povučeni još od obrušavanja nadstrešnice u Novom Sadu kad je poginulo 16 ljudi, što je posledica enormne korupcije, dakle krađe para. Kineska firma bila je nosilac posla, novac su reklo bi se krali domaćini, ali je njihova reputacija ozbiljno narušena. Propast na sve četiri strane sveta, pukla su sva četiri stuba.

Sve se ovo ne bi dogodilo da čovek koji sedi na mestu predsednika države Srbije nije toliko pametan. Ali, na našu žalost, jeste. Zato što je pametan, kako se sam pohvalio, uplatio je fondaciji Bila Klintona dva miliona dolara, baš kad je ceo svet očekivao da pobedi Donald Tramp.

Ta ga pamet ne napušta, i ne popušta, pa je napravio niz gafova, od upada pod lažnim imenom na Trampovo imanje, pa hitne evakuacije iz Amerike, kako je srpska javnost saznala, do pokušaja da Trampovom zetu faktički pokloni Generalštab sa okolnih par hektara placa, uz ozbiljno gaženje zakona.

Zet je poklon odbio uz pismo srpskom narodu, a onda je krenuo niz nevolja – osim prethodno zacepljenih rekordnih carina na uvoz robe iz Srbije, sad je Amerika zabranila uvoz guma iz Srbije jer kineska fabrika Linglong koristi prinudan rad. A ta je kompanija svoje poslovanje planirala upravo prema potrebama američkog tržišta. Da je tamo bilo zatvorenih ljudi nalik robovima videli smo odavno, ali vlast u tome nije videla problem. Ionako je sasvim neopterećena bilo kakvim obzirima i opšteprihvaćenim civilizacijskim vrednostima i kad je u pitanju domaće stanovništvo.

I na kraju (mada ne bi trebalo očekivati da tu bude kraj već početak) Donald Tramp je potpisao Akt o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, gde se zbog korupcije predviđa hapšenje korumpiranih funkcionera, izgleda pretežno iz Srbije, koja se jedina eksplicitno pominje zbog kršenja izbornog prava, viška korupcije i manjka demokratije. Spisak još nije izašao, neka ti funkcioneri malo strepe i neka razmišljaju šta će i kako će.

O zahtevu da se NIS nacionalizuje kad već nije prodat i pretnji sekundarnim sankcijama ako se nastavi poslovanje sa NIS-om ne vredi više ni govoriti, tu samo čekamo da vidimo koliko će po nas biti bolan rasplet.

Ovo su, u najkraćem, rezultati mudrog rukovodstva tokom prethodne godine na spoljnopolitičkom planu.

Na unutrašnjem terenu jednaka propast: pozicija čoveka na funkciji predsednika države postala je toliko neodrživa da sad sam snima video-klipove u kojima objašnjava da on nije Asad (biši sirijski predsednik, izbegao u Rusiju) pa neće da beži, nego će da ostane u zemlji. Zašto da beži, to ne kaže. A i gde će da beži i ko će da ga primi, uostalom, kad uživa ovakvu reputaciju i kod Amerikanaca i kod Rusa?

Kao da sve to nije dovoljno, pred kraj prošle godine, jedna za drugom, strane kompanije kojima je mudro rukovodstvo dalo sve, od zemljišta i privilegija do keš subvencija, samo da dođu u Srbiju, zemlju bez vladavine prava, krenule su da zatvaraju kapije i da odlaze.

A i one koje su još uvek ostale, otpuštaju radnike i smanjuju operacije. Zato što je pametan, davao je predsednik šakom i kapom – više od 100 miliona evra dobile su strane kompanije koje su sad otpustile više od 9.000 radnika. Novac su potrošile, mi više nemamo, pa one odoše dalje, a ljudi na ulicu. Znači, osim političkih, sad se ruše i ekonomski stubovi mudre politike.

Valjda je već svima jasno: godina za nama bila je godina potpune propasti; godina pred nama biće godina razrešenja ovog ćorsokaka u koji smo upali, a to je već razlog za optimizam.