Ko će ostati da potone sa SNS brodom?

Prošla je i 2025. godina. Bila je mučna, duga, gadna, prljava. Bila je baš sve što jedna mirnodopska godina ne bi trebalo da bude. Ova će biti ista.

Aleksandar Vučić i kompanija uspeli su da se zadrže na vlasti, grebući, udarajući, moleći i plaćajući, učinivši tako našu godinu toliko mučnom, dugom, gadnom i prljavom. Poštena vlast legitimitet ne dokazuje nelegalnim naseljem punim ubica i bitangi u koje policija i tužioci ne smeju da zađu. Legitimna vlast ne kriminalizuje policiju, ne peva ženi ubijenog deteta „pošla majka da potraži sina“, ne vezuje noge studentu na očevoj sahrani, ne stavlja lisice premlaćenom momku u bolničkom krevetu. Uopšte, legitimna vlast se ne ponaša sadistički prema sopstvenom narodu.

Legitimna vlast, naime, sebe nikad ne mora da brani od naroda. Niti sme.

Ova vlast je, dakle, izgubila legitimitet. Ali nije izgubila vlast. Sve jačim grčem, predsednik Vučić okuplja oko sebe lojalne i, plašeći ih danom posle, od njih pravi još lojalnije. Većina, sem prve postave, međutim zna da će na kraju ipak uspeti da presvuče odelo. Sve veće nasilje, koje diktira sam vrh partije, i sve gori kriminal zato kao da imaju izvor u strahu od budućnosti koja će ih videti razvlašćene i suočene sa zakonom i pravdom. Kad je sve već izgubljeno, više se nema zašto zadržavati niti čega stideti, tad se ide na sve ili ništa. Sve više, čini se da se približavamo tom trenutku.

Najviša vlast ne može biti nesvesna predstojećeg kraja, koji može doći sutra, prekosutra ili na izborima naredne godine, ali svakako sledi u doglednom trenutku.

Namera da se blago probuđeni TOK uništi promenom zakona da ne bi istraživao poneko, čak dosta benigno nedelo vlasti, s jedne strane je samo signal njene narastajuće slabosti, ali s druge strane i uvod u stvarnu diktaturu.

„Ugledaćemo se na Gruziju“, reče predsednik Vučić. Možda, ali na njegovu žalost  Srbija nije Gruzija i nije smeštena tamo negde na azijskoj međi, već u centru Evrope, i geografski i istorijski i kulturno. Ugledanje mu je zato osuđeno na jednak uspeh kao i sve drugo što je probao u 2025. godini.

Evropska unija, naš vodeći trgovinski i investicioni partner, konačno je, mada ne baš drage volje, počela da diže ruke od ove vlasti. Amerika, čijeg su predsednika tabloidi stavljali na bilborde, daleko je odlučnija. Vučićeva dosta banalna igra na tri stolice dojadila je Trampu, pa mu je brzo pokazao mesto. Ovome je izgleda Vučić sam kriv. Od onog debakla na Floridi s Trampom mu je krenulo po zlu. To što je Kušner odustao od Generalštaba samo par sati pošto je tužilaštvo pokrenulo postupak protiv Selakovića, Vučiću je moralo biti konačni signal da je Trampu njega preko glave. Zar da predsednik Amerike dozvoli da mu neki Vučić okalja obraz? Očigledno, nije lud.

Odmah potom, SAD su usvojile zakon o Zapadnom Balkanu u kom se poimence pominje samo Srbija i gde se zbog korupcije najavljuju sankcije ljudima iz vlasti. To bi trebalo pre proleća da dođe i ako tu bude Vučićev bliži kružok, šansa da dočeka da vlast izgubi tek na izborima 2027. biće mnogo manja nego danas. Kakva bi to bila ironija da Tramp na kraju obori Vučića.

Ako se to pak ne desi, a može biti i da neće, posebno ako Vučić konačno poklekne i uzme NIS Rusima, sa njihovom voljom ili bez nje, ili ako se SAD i Rusija dogovore oko Ukrajine pa Srbija opet postane nebitna kao pre, kraj će opet doći, samo malo kasnije.

Dve godine borbe protiv sopstvenog naroda, uz sve goru ekonomiju i sve veću ličnu izolaciju, teško da može da izdrži jedna tako oportunistička, klijentelistički ustrojena, ideološki nevezana vlast. To je brod s kojim će malo ko hteti da potone.