RAZGOVOR Tamara Nikčević sa Gorčinom Stojanovićem

Povodom 131. godišnjice osnivanja, u somborskom Narodnom pozorištu je krajem novembra premijerno izveden komad Milutina Bojića „Gospođa Olga”, u režiji Gorčina Stojanovića. Ova Bojićeva drama, nastala prije više od stotinu godina, u našim pozorištima je veoma rijetko izvođena; ipak, Gorčin Stojanović je „Gospođu Olgu” želio da postavi na scenu zbog toga što taj komad „vivisecira građansku situaciju, pre svega etičku, ali i ekonomsku”. Naravno, to nije jedini motiv.

„Iako napisana nekoliko godina ranije, „Gospođa Olga“ je prvi put trebalo da bude izvedena 1914, i to na sceni beogradskog Narodnog pozorišta; u međuvremenu je, nažalost, izbio Prvi svetski rat… – objašnjava Gorčin Stojanović. „Zanimljivo, ᾿Gospođa Olga᾿ je nominalno komedija. Doduše, budući da autor ima prilično pesimističan odnos prema ljudskoj prirodi, rekao bih da je Bojićeva drama komedija taman onoliko koliko i čuveno delo Dantea Aligijerija.“

Ili, recimo, Čehovljev „Galeb“?

Tako je… Milutin Bojić je, inače, umro veoma mlad, sa svega dvadeset i šest godina. Između svoje devetnaeste i dvadeset i treće pisao je poeziju koja je bila žestoka, sva usmerena na puteno, na erotsko; na tamne strane ljudskog bića; na onaj mračni predmet želje… Nekoliko pesama koje su tematsko ogledalo scena iz komada dramaturški sam uvezao u predstavu.

Uzgred, od trenutka kada sam ga prvi put pročitao, razmišljao sam o tome da taj, kako bi rekao moj profesor Jovan Hristić, najbolji srpski građanski komad postavim na scenu.

Šta vas je toliko privuklo?

Bojićev strindbergovski uvid u ljudsku prirodu, ibzenovsko seciranje dramske situacije kao slike društvenog poretka, čehovljevska ironija i Frojdovo – u trenutku nastanka komada novo i savremeno – tumačenje ljudske psihe. U tom smislu, Bojićev stil je jednako odmaknut kako od dučićevsko-rakićevskog često kičastog sentimenta, tako i od onoga što se u našoj književnosti najkraće naziva narodnjaštvom. Isidora Sekulić bi stil Milutina Bojića nazvala beogradskim…

Istražujući na koji način greh očeve strasti prema drugoj ženi – taj dvadesetogodišnji život u laži – utiče na sledeću generaciju, Bojić u „Gospođi Olgi“ u centar interesovanja stavlja sukob između roditelja i dece. Komad se završava „očajnim kompromisom“ u kome se roditeljska matrica ponavlja, samo u gorem obliku. Što je, uzgred, veoma aktuelno.

Šta je aktuelno?

To ponavljanje matrice, ali na gori, lošiji način: sa manje empatije, manje solidarnosti prema patnji drugoga, manje ljubavi… Evo, pogledajte: ljudi koji danas imaju tridesetak, trideset i pet godina, kudikamo su beskrupulozniji, besprizorniji, neosetljiviji od svojih roditelja, ta „najedena“ generacija koja nije zapamtila Drugi svetski rat i koja je u suštini živela po onoj čuvenoj replici Abdulaha Sidrana – Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Pa, ti su ljudi shvatili da se ovde nešto rđavo događa tek kada im je na glavu pala prva bomba! Za razliku, kažem, od moje generacije koja je rasla u drugačijim okolnostima.

U kakvim je okolnostima rasla vaša generacija?

Veoma dobro pamtim da se od moje dvaneste godine, dakle od 1978, uvek govorilo o krizi. U Jugoslaviji je tih godina donošen prvi Program ekonomske stabilizacije, a onda su stigli razne milke planinc, mikulići, zamrznute plate, tačkice, depoziti za izlazak iz zemlje, redukcije struje, par-nepar sistem… Na kraju i – ratovi. Hoću da kažem da, za razliku od prethodne generacije čije je odrastanje obeležilo verovanje u obećani imetak, deca koja su rasla u stalnoj pretnji nemaštinom navukla su na sebe neku vrstu oklopa koji ipak nije uspeo da ih zaštiti od beskrupuloznosti, moralne neispravnosti i dovođenja u pitanje elementarnih etičkih principa. Otuda sve ono što se danas događa: neko će bez problema da ukrade, neko da ubije, a neko, pak, samo da poželi ženu bližnjeg svog. Tako su ljudi jedni drugima postali – vukovi.

I to je posljedica društveno-istorijskih okolnosti, tranzicije, promjene političkog sistema ili…?

Svega što ste nabrojali, ali i činjenice da se u međuvremenu promenio i „duhovni sistem“. I to u pravcu daljeg okoštavanja mekog etičkog tkiva.  Sve se to oslonilo na matricu o kojoj govorim: naprosto, stavljena je tačka na dotadašnji život u „velikoj laži“.

Jugoslavija je bila ta „velika laž“?

Kao političko-društveni projekat, a ne kao kulturna činjenica ili logičan istorijski proizvod, Jugoslavija je zapravo bila velika laž sazdana na tuđem novcu; „meka šapa“ Titovog liberanog komunizma. I tu se vraćamo na „Gospođu Olgu“: dvadeset godina jedna porodica živi u laži; dvadeset godina otac spava sa drugom ženom koja ga – što njegova familija veoma dobro zna – na određeni način izdržava. Tako otac, od navodno velikog pravnika i advokata, postaje – ništa! Ali, za to nije kriva „prokleta Jerina“; kriv je očev način života, njegova, kako to kaže gospođa Olga, slabotinja.

Sledeća generacija te porodice – sin, lezilebović koji se od novca očeve ljubavnice školuje po Evropi – biće, misli čitalac, isto što i njegov otac. E, neće. Biće mnogo gori. Zašto? Zato što kod nas proces emancipacije ne ukida patrijarhalno u modelu ponašanja porodice, društva, pa čak i pojedinca. I mi to, kažem, živimo i danas.

Ceo tekst možete pročitati u štampanom izdanju časopisa „Nova ekonomija“