Glasaju ubijeni u pojam

Kampanja nije bila za slab želudac, ali tek će izlaznost na izborima u Beogradu pokazati da li su građani kupili priču o odsudnoj bici opozicije protiv Vučića. Mnogo zavisi od ishoda plesa nekih lista na ivici cenzusa.

Na konvenciji stranke predsednik Aleksandar Vučić je, uoči predizborne ćutnje, još jednom dao oduška demonima koji ga progone. „Tajkuni su se udružili“, rekao je, prizivajući kao krunski dokaz naslovnu stranicu nedeljnika Vreme na kojoj se ispod naslova „Svi na izbore“ vidi transparent. „No pasarán“. To je ujedno bio lajtmotiv naprednjačke kampanje: Srbija nezadrživo srlja u napredak, izbori su samo usput, a tajkunska hobotnica bi da zgrabi gradsku kasu i vrati nas u dosmanlijsko doba.

Da li je ta priča već postala dobri stari evergrin koji uvek prolazi? I kako će izgledati sledeća naslovna strana Vremena? „To je pitanje od milion dolara“, kaže Filip Švarm, odgovorni urednik tog nedeljnog lista. „Čini mi se da postoje izjednačene šanse u samom rezultatu, ali konačno mnogo veće šanse da formira vladu ima vlast jer će SNS imati pojedinačno najveću listu pa bi profitirao od D’Ontovog sistema.“

Ni taj iskusni novinar ni drugi sagovornici DW ne mogu da se sete kada su neki lokalni izbori dobili ovoliko pažnje u medijima, a teren zaravnjen kao da će se na njemu povesti bitka do poslednjeg. Mnogi je analitičarski mag savetovao opoziciju da, slično prošlogodišnjim predsedničkim izborima, od glasanja načini referendum „za“ ili „protiv“ Vučića.

Naprednjaci su bez problema pristali na tu igru – kod njih osim Vučića, anonimnih podizvođača radova i stanovitih javnih ličnosti ionako nema ničega. Tek će izlaznost pokazati da li su Beograđani kupili priču o tome da je ovo igra na sve ili ništa.

Ajkula koja živi od izbora

„Autoratirni vođa svojim autoritarnim ponašanjem opoziciju izaziva da se zapravo bavi njime“, kaže sociolog Jovo Bakić. U tom je aspektu ova vlast slična Miloševićevoj s tim da se današnji vođa „bukvalno svakog dana pojavljuje na televiziji i stalno daje novi materijal“. On dodaje da bi „prava stvar za opoziciju bila da se na ovim izborima bavila prvenstveno brljotinama i kriminalom vlasti na beogradskom nivou, od Beograda na vodi pa nadalje“.

Švarm misli da opozicija nije imala puno izbora. „Vučić vodi politiku kao ajkula koja mora stalno da pliva da ne bi uginula. Jednako mora da dobije izbore u Beloj Palanci i u Beogradu, parlamentarne i predsedničke. On je zaštitno lice za svaku priliku – niko drugi ne sme da otvara fabrike i govori nešto interesantno na televiziji, niko u SNS nema mišljenje osim Vučića. Kad sve ovo znate, ne vredi vam mnogo da kritikujete Sinišu Malog i Gorana Vesića jer ti ljudi smao izvršavaju ono što im je Vučić rekao.“

Vučić je prethodnih meseci uložio veliki deo energije da autentično odglumi kako ga izbori tobože ne zanimaju, kao da su kamičak u cipeli koji treba što pre da istrese kako bi koračao crvenim tepihom kraj Putina i Merkel i pričao sa ozbiljnim čikama koje u Srbiji otvaraju radna mesta. Istovremeno je kočijaški zategao dizgine svojih izbornih kola do granice pucanja – svaki bilbord, svaka televizijska sekunda i milimetar roto-papira morali su biti njemu po volji, aktivisti u belim šuškavcima morali su pokucati na svaka vrata i pozvati svaki broj telefona.

„Ne mislim da Beograđani veruju u Beograd na vodi ili raspevanu fontanu na Slaviji kao motore progresa. Naprotiv“, kaže Filip Švarm. „Oni se samo plaše da sutra može biti gore nego danas. Građani su ubijeni u pojam i ostali su bez nade. Pitanje podrške SNS tako se predstavlja kao pitanje egzistencije – da li ćete ostati bez posla, da li ćete imati mesto u vrtiću za dete ili pravo na bolnički krevet i skener, pa sve do toga da li ćete moći da držite tezgu na pijaci.“

Može li opozicija zajedno?

Cela kampanja je, saglasni su sagovornici DW, bila nefer. Bakić primećuje „ogromnu nesrazmeru između naprednjaka koji imaju sve na raspolaganju i svih ostalih sa izuzetkom Đilasa koji je očigledno lična sredstva uložio u kampanju. Tu možemo da vidimo zbog čega se u stvari Aleksandar Vučić njega plaši. On jedini ima novac koji može da uloži u kampanju“, kaže ovaj sociolog. „Bez novca jako teško može da se učestvuje u kampanji jer čak i oni novinari koji su ti skloni neće da daju prostor badava.“

Svoj je prostor – uglavnom neplaćeni – Vučić koristio za red niskih udaraca po opoziciji, red praznog reklamerstva. Tako je suficit u budžetu rastao iz minuta u minut, sa 12 milijardi dinara u intervjuu koji je Vučić dao za Blic od četvrtka na 18 milijardi koliko je predsednik pomenuo na Pinku uveče istog dana, tokom razgovora sa voditeljima trač-rubrika. Poznati se voditelj divio tome kako predsednik pamti sve te brojke i toponime. Neko se na Tviteru dosetio da sa brojkama barem nije teško – uvek navede neke druge.

Taj je Tviter mnogim opozicionarima služio samo za blamažu. Vruće glave i brzi prsti u kombinaciji sa impozantnim sujetama nikada nisu dobra kombinacija. Tako su na Tviteru uljudne poruke ostajale u uskom krugu istomišljenika – algoritam je takav – ali su međusobne zađevice metastazirale do vesti u jurišnim tabloidima i televizijama vlasti. Neki će reći da su ljudi u Malom Požarevcu i Velikoj Ivanči samo tako mogli i da vide opoziciju – po tabananju se nisu baš proslavili.

Teške reči iz kampanje, priča urednik Vremena Filip Švarm, u politici nikad nisu bile problem kada kampanja prođe. On je uveren da bi opozicija skrpila koaliciju ukoliko joj matematika dozvoli. „Mislim da bi najveće natezanje bilo između Dosta je bilo i Dveri sa jedne strane i svih ostalih sa druge. Ostali su na neki način proizašli iz Demokratske stranke. Verujem da bi iz razloga samoodržanja morali da postignu neku vrstu sporazuma – inače im građani ne bi oprostili da imaju više glasova od SNS, a propuste da formiraju većinu.“

Jovo Bakić sumnja da će opozicija u zbiru uopšte imati dovoljno glasova. Ako ipak bude, Bakić takođe smatra da se svi derivati Demokratske stranke mogu ujediniti oko vlasti. „Ovde je oligarhija veći problem od autoritarne vlasti. Ali bolje je imati čistu oligarhiju nego autoritarnu oligarhiju.“

Vašarski defile i jeftina obećanja

Pred Beograđanima će se naći čak 24 izborne liste čime takozvani praznik demokratije više liči na vašarski defile. Potezom olovke birač može podržati ljude koji se godinama bave politikom – sa manje ili više uspeha, ali ipak nekako bave – a može i karikaturalne monarhiste, lažne Grke, Ruse i Vlahe, plitke vicadžije ili nekoliko instant-lista koje preterano ne kriju čiji su trabanti.

I ova je kampanja, sa delimičnim izuzetkom liste Ne da(vi)mo Beograd, otkrila hronični manjak programa koje u Srbiji bije glas da ih ionako niko ne bi čitao. Šta raditi na vlasti, kako tačno i kojim parama? Odgovori na prvo pitanje ostali su na nivou pisama Deda Mrazu – besplatno ovo i ono, metro, kulturna renesansa – dok na druga dva pitanja niko nije ni pokušao da odgovori. U boljim demokratijama se za to pada na ispitu.

„Bilo je puno socijalne demagogije“, primećuje Bakić. „Socijalnoj, kao i nacionalnoj demagogiji, političari pribegavaju kad god je to neophodno u sistemima sa demokratskim pravdanjem vlasti. To još uvek nisu demokratije, ali su sistemi gde svi imaju biračko pravo i treba socijalnom demagogijom privući sirotinju da izađe na izbore. Nažalost, ta sirotinja vrlo često pada na takvu demagogiju.“

Žreci javnog mnjenja – za koje se u novinarskoj čaršiji priča da jedna istraživanja rade za interne potrebe partija, a druga za oči javnosti – razilaze se ovog puta više nego što je uobičajeno. Trebalo bi da cenzus pređe najmanje pet, a najviše osam lista. Nije isključeno da će neke ostati ispod ili iznad praga za mali broj glasova, onoliko koliko ih ima u većem novobeogradskom soliteru.

Ta bi matematika mogla da odluči da li će tkanje Vučićeve svevlasti dobiti prvu rupu, poput one od žara cigarete na tepihu. Takav tepih još dugo može služiti svrsi, osim ako počne da se para.