Ovaj voz ne može da se zaustavi

Živ je ministar policije Ivica Dačić, da ne brinemo. Zdravstveno nije najbolje, pa moli za razumevanje: zašto bi on podnosio ostavku zato što je njegov službenik, i to šef policije Beograda, u najmanju ruku bio prisutan kad je ubijen čovek kog je prethodno namamio da dođe na „mirenje“ sa istim takvim klijentom, a onda direktno učestvovao u uklanjanju i tela i tragova ubistva. Leš je, teško je i napisati, pronađen u nekom buretu, potopljen u kiselinu i zaliven betonom.

Ej ljudi, i da je u pitanju neki horor film, pa mnogo je strašno. „Zašto bih ja zbog toga podneo ostavku“, čudi se ministar policije Ivica Dačić. Podseća nas da je tog šefa policije Veselina Milića postavila još Demokratska stranka (pre 14 godina) i kaže da bi „u socijalizmu bila velika sramota da se šef policije bavi kriminalom, ili da sedi sa kriminalcima, to bi bila najveća sramota, roditelji bi ga se odrekli“.

Ima li nekoga da kaže ministru Dačiću (eto da proba Ružić, možda) da je to još uvek među normalnim ljudima velika sramota, a i kažnjivo je. Samo što su naprednjaci, uz sasluženje upravo Dačićevih socijalista, sve učinili da nas ubede kako to u stvari više nije sramota, kako ništa što oni urade nije sramota, odgovornosti nema i uopšte nije bitno što pošten svet ne može ni da zamisli to što su oni u stanju da urade. Ali desetine i stotine hiljada ljudi koji se na ulicama bune protiv takvog poretka stvari, pokazuju da presvučeni radikali u tome ipak nisu uspeli.

Ne samo da veliki deo naroda još zna za sramotu i misli da svi moraju da poštuju zakon, a da državom ne sme da vlada mafija, nego ni naša deca u ogromnom broju ne pristaju da žive u takvom poretku stvari, sistemu bezočnih laži, beskrupuloznosti, nasilja, nemorala i terora vladajuće klike na vlasti. I to javno i uporno pokazuju.

Sve stare oprobane metode da se to prekrije, da se preusmeri pažnja, da se ljudi ubede kako su naša sopstvena deca „blokaderi“ i „ustaše“ koji ruše „državu“ – a „država“ su pripadnici klike na vlasti – više ne rade. Kad policija bezočno saopšti da je na protestu 23. maja u Beogradu bilo 34.300 ljudi, to više ne izaziva ni podsmeh, nego samo ignorisanje. Šta Ana Brnabić priča, to baš niko ne sluša, sa koje god strane bio. Podmetanje njihovih sopstvenih huligana da kao napadaju policiju po završetku protesta, a policija kao reaguje da bi režimski mediji o tome izveštavali, deluje samo kao nestručna režija.

Nema više načina da se stari izanđali trikovi iskoriste u ovoj narodnoj pobuni. Možda bi ubedljivije izgledalo da naprednjaci ove svoje huligane presvučene u policajce i policajce presvučene u huligane ubace u autobuse da im glume publiku na mitinzima? Disciplinovani su, neće bar da beže. Odradiće dnevnice. Nevolja je što su i ti mitinzi postali isto besmisleni.

Svi oni koji su se vezali za vlast očekuju da i dalje za to budu uredno plaćeni. Žele unosne poslove, sa ove ili one strane zakona, nije bitno. Najbolje kombinovano, zbog disperzije rizika. Žele zaštitu od pravnog gonjenja, što su do sad dobijali. I žele da to traje što duže, jer jasno razumeju da im takav život iz snova garantuje samo ova radikalsko-kriminalna vlast.

Problem je u tome što novca nestaje a klijenti su se namnožili, glas o prirodi ove vlasti proširio se izvan granica zemlje, pa investicije ozbiljno posustaju, investitori iznose svoj novac, zatvaraju fabrike i naravno otpuštaju radnike, preduzeća se žale na ogromne nagomilane dugove koje im država nije platila, strani investitori izjavljuju da ne bi došli u Srbiju da im je sadašnja pamet. Poslovi posustaju, novca nestaje, pa se predsednik lično razleteo po svetu da traži nove pozajmice i odlaganje starih dugova.

Dokle će ovakvo stanje moći da traje dok sve konačno ne pukne, svi žele da znaju. Ali da ne može još dugo i da je rasplet neminovan, to je svima jasno. I taj voz ne može da se zaustavi, koliko god oni kočili.