Studenti pobeđuju!

Nakon slučaja „Senjak“ i definitivno je jasno – smena aktuelne vlasti je za ovu zemlju i za ovaj narod pitanje golog opstanka, a ne promene ljudi koji će upravljati državom.

Iako deo tog naroda i dalje podržava one koji nam svima i figurativno, a vidimo i vrlo bukvalno, rade o glavi, činjenica da je jedan od najviših policijskih funkcionera direktno umešan u slučaj ubistva verovatno će barem kod dela tih lojalista promeniti percepciju o tome da li živimo u zlatnom dobu ili u meksičkom kartelu.

U trenutku pisanja ovog teksta zna se da su se dva kriminalca sastala u društvu direktora beogradske policije da bi izgladili odnose, a sve na njegovu inicijativu, ali izgleda da se tim kriminalcima ne može baš previše verovati, pa je jedan najpre uvredio drugog, drugi je zatim potegao pištolj i ubio ga, a onda je sada već bivši direktor policije učestvovao u prikrivanju zločina, a potom, kako reče predsednik ovoga što se i dalje lažno naziva državom, seo da popije piće.

Sve je ovo veoma plastično pokazalo nešto što je većini ljudi u ovoj zemlji jasno odavno, a to je da je sprega kriminala, policije i državnih struktura toliko jaka da su u mnogim slučajevima te strukture gotovo srasle jedna sa drugom. Pogledajte, uostalom, Ćacilend. Godinu i po dana smo gledali kako mnogi dokazani i osuđivani kriminalci obitavaju u toj nakaradnoj tvorevini, odakle napadaju građane, aktiviste i novinare, a policija ih za to vreme praktično obezbeđuje i štiti, da im se ne daj Bože nešto ne desi. Onaj ko to ne vidi ili tvrdi da ne vidi ili je glup i neinformisan ili od ove vlasti ima koristi. Treće opcije nema.

E sad, ni ta pomenuta sprega nije savršena, krenu i tu stvari naopako. Iako svi oni jesu povezani različitim interesima, kada dođe do sudara tih interesa, onda se potegnu i pištolji i tada praktično dobijemo nevolje u raju ili malo ubistvo u porodici, ako ćemo da koristimo prikladan rečnik iz mafijaških filmova. Sve to naravno neko mora da ispegla pre nego što dođe do javnosti, najbolje ako je moguće da to nikad ni ne dođe do javnosti. A ako ipak dođe, kao što se sada desilo, onda će se peglati i peglati i peglati, ako je uopšte moguće, mada je realno teško ispeglati mafijaški obračun u koji je umešan sam vrh policije.

Zato je tragikomično kada se predsednik ove navodne države prenemaže i iščuđava kako je, zaboga, moguće da policija i kriminal sarađuju i da policajci čuvaju mafiju i kriminalce. Eto, stvarno ne znam kako li nam se to desilo, možda bi deo odgovora mogao da se pronađe, i to vrlo lako, tako što će dotični baciti pogled sa terase svog radnog mesta na Pionirski park, na svoje najdraže čedo, gde je simbioza kriminala i policije uznapredovala do gotovo biološke povezanosti.

Imajući sve ovo u vidu, nasušna je potreba svakoga ko želi da živi normalnim životom da što pre vidimo leđa vlasti koja je stvorila hobotnicu koja već godinama davi ovo društvo, koje je u ovom trenutku, nakon 14 godina mrcvarenja, na izdisaju. Bivali su i ranije izbori bitni, ali sada je biti ili ne biti, odnosno otići ili ostati. Jer ako živiš u zemlji u kojoj čelni ljudi policije učestvuju u najtežim krivičnim delima zajedno sa kriminalcima, od koga možemo da očekujemo da nas zaštiti od kriminalaca? Ili, možda još bolje pitanje, ko će nas zaštititi od policije?

Odgovor je lak – niko. Nemamo nikoga osim jedni druge i sada je to očiglednije nego ikada u proteklih 14 godina. I ma koliko to zvučalo loše, možda zapravo i nije toliko loše jer nećemo više živeti u iluzijama. Jasno je protiv čega se borimo i jasno je šta treba da uradimo da bismo pobedili. Tačnije, da bismo preživeli. Ulog jeste veliki, ali nemamo šta da izgubimo.